На путу Велика Хоча-Зочиште, месту где су пре 27 година последњи пут виђени новинари Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић, којима се након тога губи сваки траг, и данас су се окупили новинари, колеге и чланови породица, и затражили расветљавање судбине двојице медијских радника и проналажење одговорних.
Окупљени су са фотографијама отетих новинара у рукама и транспарентом на српском и албанском језику „Вратите нам наше колеге“, код плоче посвећене отетим новинарима поручили да неће одустати од правде. Догађају су присуствовали и представници Оебса.
Председница Друштва новинара Косова и Метохије Ивана Вановац истакла је да је 27 година дуг период да се прича једна те иста прича, али да сви новинари добро знају колико је важно да када се започне нека прича, да се од те приче не одустане, а пре свега да осваре неки резултати.
„Иако ризикујемо да смо и јавности и међународним представницима и правосуђу постали чак и досадни са причањем исте приче, ми ћемо ризиковати да будемо досадни, наставићемо са оном истом једном реченицом и са истим оним захтевом који упућујемо већ годинама уназад. Наше колеге су овде нестале. Наше колеге, њих седамнесторо, нестајали су широм Косова у вишегодишњем периоду, и ми инсистирамо да се истраге након више од деценије покрену и да се починиоци приведу правди. Сада то кажемо, говориц́емо онолико пута колико то буде било потребно“, навела је Вановац.
Она је захвалила представницима Оебса који су данас присустваовали обележавању годишњице нестанка новинара.
„Хвала представницима мисије Оебс. Мисија Оебс је претходних година била заправо једина која је са неком озбиљношћу заиста приступала овом проблему и била подршка. Међу седамнаесторо несталих има Срба, Албанаца и међународних новинара, и управо зато апелујем да се пракса настави, како бисмо могли да се надамо да ће једног дана истрага бити покренута и да са овог или неког другог места кажемо – коначно знамо где су наше колеге и знамо ко ће за то одговарати“, истакла је Вановац.
Члан Управе УНС-а Петар Живковић поручио је да ће наставити да раде на откривању одоговорних.
„Ја бих прво питао сам себе и вас шта ми овде радимо? Радимо оно што су и наша двојица колега Ђуро и Ранко радили тог 21. аугуста 1998. године, тражили су одговоре на питање. И ми ћемо то наставити да радимо докле год та питања не буду одговорена и надамо се да ће и ова наша порука и наш захтев и молба и апел „вратити“ наше колеге кад тад“, казао је Живковић.
Председник Удружења новинара Србије Живојин Ракочевић истакао је да се не сме ниједног тренутка помислити да се може одустати од потраге за истином.
„То је читав један људски живот и у том животу није било једног микрона правде у овом случају. Како је време одмицало у жртву Славуја и Перенића су се укључивале и остале жртве колега и новинара на Косову и Метохији. Број од седамнаест отетих, убијених и несталих Срба, Албанаца и странаца новинара је највећа бројка несталих и страдалих на европском тлу до несреће у Украјини. Суштина нашег окупљања јесте порука коју шаљу породица и жртве, и невине жртве, порука коју шаљу колеге и професионалци и коју шаље истина. Дакле, не смемо ниједног тренутка помислити да можемо одустати од потраге за истином“, нагласио је он.
Додаје да су се обраћали свим могућим међународним и домаћим адресама да се нешто покрене у овом случају.
„Сами смо претражили ове потоке и урвине јер смо добијали информације да је њихов аутомобил негде овде виђен. Међутим, ништа нисмо нашли. Завера ћутања значи да су зликовци ту и да су они који су их отели овде и да нас посматрају и да нас гледају, и да су осам пута рушили спомен обележје које је иза нас, а ми смо га девет пута подизали. Морам признати да је тим подизањем и нашим окупљањима било неког очаја и било је неке помирености да се никада неће ништа променити. У суштини, ми смо понављали поруку: Тражимо их и тражићемо их док нас буде. Међутим, десило се нешто што је све нас изнутра препородило и охрабрило. На овом месту, после много година, појавио се један дечак који се зове Матија и који је унук Ранка Перенића. Тог тренутка смо схватили да ће наше колеге, нашу истину и нашу професију имати ко да тражи када ми не будемо могли да говоримо са овог места. Ово место је постало симбол и одавде, без обзира на њихов нестанак, почиње слобода“, поручио је Ракочевић.
Место окупљања обезбеђивали су Косовска полиција и Кфор.
Ранко Перанић и Ђуро Славуј нестали су 21. августа 1998. године у близини Велике Хоче када су кренули на терен извршавајучи радни задатак.
У близини места отмице 2012. године постављена је плоча у циљу борбе против заборава, а до сада је осам пута била рушена. На плочи на српском и албанском језику пише: „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари. Тражимо их“.
Извор: Косово онлајн