Зоран Радмиловић, незаборавни српски глумац, овај свет напустио је 21. јула 1985. пре четрдесет година. Особен и као личност и као глумац, упамћен је како по изразито карактерним улогама, тако и као хумориста или генијални импровизатор.
Иза мрзовољног, својеглавог, намргођеног наступа, Радмиловић је био козер који није пропуштао прилику за најразличитије досетке, како у свакодневним односима с људима, тако и на сцени, иако су његови најближи сведочили да је приватно би повучен, такорећи срамежљив.
Рођен је у Зајечару, у изразито грађанској породици, маја 1933. Отац је био судија, деда иначе родом Немац који је име Рихард променио у Радмило, архитекта. Основну школу и гимназију похађао је у родном Зајечару. Иако стасао у центру вароши, у зрелим годинама понекад је, сасвим уозбиљен, објашњавао како се мучио као убоги ђак пешак. Био је то извесно његов отклон према наметаним вредностим поретка у којем је живео, својеврсни цинизам.
Како је сведочио глума га је привлачила од најранијих дана, што међутим није наилазило на разумевање у породици. Стога је, као наводно рационалнији пут, две године студирао на Правном факултету. Иако је потом покушао на архитектури, па на англистици, коначно ипак уписује Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дипломирао је у класи Мате Милошевића, 1963. године. Професионално, после дугогодишњег аматерског стажа, глуми се посвећује 1962. када постаје члан Београдског драмског позоришта, где се задржао до 1968. да би се потом нашао у Атељеу 212.
Тумачи његове уметничке каријере закључили су да се вероватно преломни момент у његовом успону догодио 1964. године. Стицајем околности појавио се тада у представи „Краљ Иби“, Алфреда Жарија, што се испоставило као тријумф. Од те улоге је иначе управо одустао Љуба Тадић, па је Радмиловић добио прилику коју је, по општој оцени, величанствено искористио. Наступаће потом с том улогом током наредне две деценије, с великим успехом, не само у земљи већ и у САД, Жаријевој Француској, Совјетском Савезу.
Његовим великим успехом сматра се такође остварење Молијера по тексту Михаила Булгакова, за шта је награђен признањем града Београда (Октобарским). Шира јавност вероватно га највише памти по „Радовану III“ Душана Ковацевића, где је низом козерија и гегова, привлачио и публику која иначе театру није посебно склона.
Прву улогу на филму остварио је у делу „Чудна девојка“ Јована Живановића 1962. године. Следиле су бројна филмска, телевизијска, театарска остварења, најразличитијег жанра. На филму је остварио двадесетак улога. Играо је и тешко оболео, такорећи до последњег даха, „Радована III“ 299. пут, 9. јуна 1985.
Како су сведочили најближи, углавном је док је могао, игнорисао, избегавао, лекарске третмане и налоге. Овај свет напустио је 21. јула 1985. године. Имао је тада 52 године. Позориште у његовом Зајечару названо је по њему.
Генијални импровизатор, џез глумац, како га је описао Душан Ковачевић, поред ког су и његове колеге на сцени тешко задржавале смех, омиљен за живота, остао је то и деценијама после прераног одласка.
Извор: Танјуг