У свом омиљеном кутку радионице ковач Ђурађ Петковић – Ђура из Јажинца, у општини Штрпце прави скулптуре које причају приче о човеку, природи и времену. Он је ковач који се не бави само обликовањем челика, он „обликује“ и речи правећи стихове и песме.
Овај несебични уметник широког талента, дубоко уткан у традицију и наслеђе успева да својом визијом проникне у будућност. Његове скулптуре одишу оригиналношћу, а његове песме дубином и искреношћу. Ковачким се послом почео бавити пре шест година за шта каже да је то била Божја воља.
„Ја сам овим почео да се бавим 2019. године, што се тиче тог дела у породици званично није било уметника, али ако се то може назвати уметношћу мој деда је тесао грађу за кровну конструкцију, моја бака је радила на разбоју. Иначе, није било неких назнака да ћу почети да се бавим. Ето, тако, напрасно сам кренуо, што је заправо била Божја воља“, рекао је Петковић за Косово онлајн.
Његов радни дан почиње рано изјутра и то обавезно првом јутарњом кафом.
„Кафа под бројем један, а онда наравно пресвлачење. У почетку нисам облачио радну кецељу и комбинезон, па сам изгорео много тога што се тиче конфекције, а онда сам научио лекцију и купио себи радну кецељу и онда се тако појављујем са марамом. Пошто су браварски део и ковачки послови веома прљави и прашина циркулише свуда наоколо морате бити припремљени. То је једна ствар, а друга ствар је, ипак радите са усијаним гвожђем где су температуре изразито високе и онда морате наравно чувати и себе, а и друге. Зашто кажем друге, с обзиром да имам децу и они тако из неке знатижеље јер им недостајем дођу, па тако кришом завире доле у мојој ковачкој радионици и онда једним оком пазим на оно што радим, а другим оком мотрим да се они негде не повреде“, каже Петковић.
Скулптуре које прави красе његово двориште уз пуно симболике и многе апстрактне форме, попут фигуративних приказа човека, животиња и митолошких бића. Сав материјал помоћу кога све ово прави, каже, набавља на отпаду.
„Што се тиче ових скулптура, ја ове све ове ствари, све ове скулптуре сам нашао на отпаду. Дугих година да тако кажем сарађујем са тим људима и ето нешто ми дају уз мало повластице. Иначе, кад сам почео благо са комбиновањем обичног челика са бакром и алуминијумом, онда је то почело коштати више јер је цена бакра и алуминијума на тржишту нешто више од цене челика, што је природно. А што се тиче алата, рецимо материјал који се користи за израду алата он мора да буде направљен од високо квалитетног челика. Тестере су добар пример и показатељ за то, па рецимо ножеви, секачи… И остале ствари се управо праве од оваквих врста материјала као што су тестере, опруге, амортизери, значи због високог квалитета и високо процента угљеника у њима“, истиче Петковић.
Највећи изазов у раду му је прављење скулптура које представљају историјске личности.
„Кад сам кренуо са израдом ових историјских личности онда је то већ био прави изазов за мене због једне једноставне чињенице. Рецимо тај Цар Душан који је изложен доле на крају улице, он има тај печат, ту личност, ту харизму и он изазива страхопоштовање код посматрача, а самим тим што је историјска личност он обавезује и мене као његовог ствараоца да правим и стварам нешто што ће заправо имати и ону едукативну сврху, јер ће деца да дођу и видевши њега у ствари имати јасну визију ко је заправо био он и онда ће везивати правог Цара Душана у својим асоцијацијама за овог мог на крају улице“, рекао је Петковић.
Младима је поручио да без обзира којим послом желе да се баве, увек треба испред себе да постављају нове циљеве и теже ка њиховом остваривању.
„Било чиме да се млад човек бави, да ли је то спорт, ковачки занат, уметност или нека друга професија, најважнија порука јесте да никад не стигнемо до краја. То у ствари значи да стално треба пред себе постављати неке циљеве и тежити њима, ето то је неки мој савет невезано за сферу у којој желе да уплове“, каже Петковић.
Понекад уз нову скулптуру напише и песму, као да једно без другога не може, и шта год да ради, увек то ради предано и део себе оставља у том послу. „Изложба, обећања, збирка песама и још много тога. Ја сам по природи енергичан човек и сваки мој тренутак користим да проведем овде што малчице делује себично, јер ја део себе остављам овде, а можда би малчице требао да будем на том пољу са децом и породицом, али, ето, то је ипак јаче од мене и они то, хвала им, разумеју“, рекао је Петковић.
Његова радионица није само место рада, она преставља спој челика и прашине, папира и мастила. Било да удара чекићем или пише стих, он ствара искрено, дубоко и страсно.
Извор: Косово онлајн
