У Сан Франциску је 25. априла 1945. пре 80 година, почела оснивачка конференција Уједињених нација на којој су утврђене поставке нове међународне организације израсле из заједничке борбе против зла нацизма.
Тај скуп, званичног назива Конференција Уједињених нација о међународној организацији (The United Nations Conference on International Organization – UNCIO) уобичајено је познат као Конференција у Сан Франциску.
Било је то окупљање представника 50 земаља савезница, које је трајало од 25. априла до 26. јуна 1945. а основни циљ био је коначно уобличење начела и система рада Организације Уједињих нација у оснивању, о чему су се водећи лидери савезника договарали још од 1941.
Круна конференције, коју је водио Аџер Хис (1904 – 1996) високи званичник и дипломата САД, било је уобличавање Повеље Уједињених нација која је потписана 26. јуна. Превасходни, изворни циљ, још од Атлантске повеље, било је уобличавање света, односно међународних односа, пошто нацизам буде поражен, које ће предупредити нестабилности и опасне ситуације у поратном времену. Сматрало се да је неопходно не само да се потенцијална агресивност предупреди, него и да се економском сарадњом и помагањем, надаље не дозволи да поново дубоке економске кризе доведу до нових опасних тоталитаризама, како је било у случају доласка нациста на власт у Немачкој.
Током конференције претресени су и коначно уобличени договори вођени у Дамбартон Оуксу августа/октобра 1944. Званично, били су то Вашингтонски разговори о међународној организацији за мир и безбедност. Пре свега је тада наглашена потреба неговања пријатељства и мира међу народима. Тада је усаглашено да ће с циљем одржавања међународног мира и безбедности бити предузете ефикасне колективне мере како би биле спречене и отклоњене претње миру, и како би акти агресије били спутани, а кризне ситуације решаване међународним споразумевањем и организованим пружањем помоћи.
Важна мера, усаглашена тада у Вашингтону била је идеја међународне сарадње у решавању економских, социјалних и сличних проблема.
У Дамбартон Оуксу су Совјети одустали од дотадашњег противљења да Француска буде пета стална чланица Савета безбедности. Конференцији у Вашингтону претходила је сагласност изражена у Московској декларацији из октобра/новембра 1943.
Конференција је одржавана на више места у Сан Франциску, као у War Memorial Opera дому, једном од најраскошнијих класичних здања тог града, да би се потписивање Оснивачке Повеље догодило у Хербст театру, 26. јуна.
Како је Други светски рат одмицао, лидери САД и Британије, Рузвелт и Черчил, сагласили су се да ваља устројити систем норми које би требало да онемогуће, у перспективи, крупне кризе које, како се показало, доводе свет у опасност. Биле су то визије новог, срећнијег, света. По идеји председника Рузвелта поратни свет требало је споразумно да надгледају четири силе, САД, Британија, Кина и Совјетски Савез. То је био зачетак идеје Савета безбедности УН, с тим што је у крајњем додата и Француска, као пета стална чланица.
Током окупљања представника савезничких земаља на Малти, јануара/фебруара 1945. појавила се идеја да би ваљало да сталне чланице будућег Савета безбедности, имају право вета, што је и усвојено током Конференције на Јалти десетак дана потом.
Са Јалте је такође упућен позив земљама савезницама, онима које су макар и само формално биле у рату са Немачком односно Јапаном, на конференцију о међународној организацији у Сан Франциску. Позив је добило 46 земаља. Осим њих, додатно су позване и Аргентина, чему се званична Москва противила, затим совјетске републике Украјина и Белорусија, а такође и управо ослобођена Данска.
Стаљин је иначе наглашавао да се Аргентина држала профашистички, те да јој отуда није место у ОУН. САД су међутим инсистирале да и Аргентина буде позвана, како су захтевале земље Латинске Америке, које су, насупрот, биле противне да Украјина и Белорусија добију посебна места. Био је то својеврсни компромис, уступак Рузвелта и Черчила Стаљину, чија је првобитна идеја била да свака од совјетских република добије посебно место у Уједињеним нацијама. Коначно, на Јалти је Стаљин прихватио да ће од совјетских република, место у ОУН, осим званичне Москве, имати још само Украјина и Белорусија.
Једна од жртава неслагања на релацији Совјети – Запад, била је тада Пољска, чија је избегличка Влада иначе потписала акте који су претходили Конференцији у Сан Франциксу, али је захваљујући Стаљиновој одлучности онемогућена да присуствује самој Конференцији у Калифорнији. За Пољску је остављено празно место. Нове пољске власти приступиће ОУН 15. октобра 1945.
Конференцију у Сан Франциску отворио је, пригодним обраћањем, тадашњи гувернер Калифорније Ерл Ворен. Он је нагласио да је међусобно разумевање предуслов мира. Учествовало је 850 делегата. Уз њих је било присутно њихово помоћно особље, секретари, саветници и слично, око 3.500 лица. Новинара односно репортера, разних представника медија било је око 2.500. Присуствовали су такође представници разних међународних асоцијација.
Саставни део Конференције била је и комеморација председнику Рузвелту, који је умро десетак дана раније, 12. априла.Устројен је Комитет који су сачињавали представници свих земаља оснивача ОУН. Управни одбор је имао право именовања делегата. Уже тело је био Извршни комитет, које су сачињавали представници четири кључне земље и десет додатно одабраних. Оформљено је затим више других тела, одбора, комисија, са непосредним задужењима, међу њима и саветодавно тело правника и дванаест техничких комитета.
Усаглашена, после темељних разматрања, Повеља је имала четири целине. Први део је подразумевао објашњење смисла, принципа и начела ОУН. Други је тумачио начин делања Генералне скупштине, а трећи Савета безбедности. Четврти је одређивао делокруг Међународног суда правде. Спорно питање било је право вета чланица Савета безбедности, међутим силе победнице су остале одлучне насупрот приговорима.
Последњи састанак Конференције у Сан Франциску одржан је 25. јуна. Председавао је челник британске делегације лорд Халифакс, који ће објавити да је Повеља усвојена једногласно. Потписивање је уследило сутрадан, 26. јуна. Част да буде прва потписница имала је Кина, као прва жртва сила Осовине.
Председник Труман је приликом завршног обраћања говорио о важности нове организације, нагласивши: „У овом најразорнијем од свих ратова, извојевали сте победу против самог рата. Са овом Повељом свет може почети да се радује времену када ће људским бићима бити дозвољено да живе пристојно, као слободни људи“.
Извор: Танјуг