У ово време присвајања српског културног и верског наслеђа, оспоравања манастирског земљишта и неприхватљивих и произвољних изјава албанских историчара што представља кршење свих међународних кодекса, истина мора осветлити затамњене кутке српске прошлости и остати наш највећи јемац опстанку, каже за ТВ Мост публициста Александар Лабан.
Лабан истиче да је Косово као средиште духовности и културе једино упориште нашег напаћеног народа.
“Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Архангели, Бањска, Грачаница, преостали су само Божјом милошћу не због тога да би подржали слику Старе Србије у средњем веку украшену безбројним прелепим здањима збијеног језгра православља, већ да живо сведоче о бастиону српске просвећености, филозофије, богословске мисли, књижевности, сликарства, архитектуре…”, кaже Лабан.
Наводи да је Српска православна црква од самог оснивања допринела да косовско-метохијска област добије и трајно сачува лик Свете земље. “Главни манастири-задужбине са моштима светих владара, уз Велику пећку цркву где почивају свети архиепископи и патријарси, са многобројним другим манастирима и густом мрежом малих парохијских храмова, чине темељ на коме се градила и учвршћивала народна свест Срба, стварао његов не само државотворни него и културни лик. Ти споменици, овако збијени и братски загрљени, међаши земље и неба, заувек ће бити жива упоришта духовности и самосвести српског народа“, наглашава он.
Додаје да велики део њих спада у ремек дела архитектуре и сликарства средњег века, док црквено књижевно стваралаштво представља главни ток српске писане речи, а да су Срби управо овде достигли највиши степен културе и на тим достигнућима из средњег века почива наш идентитет.
“Прогон српског живља из ових крајева и разарање цркава и манастира трају већ шест векова. Тамо где нема чак ни рушевина, нити било каквих трагова српског бивствовања, остадоше трајни белези у називима:црквени брегови и лугови, њиве и ливаде, црквени и калуђерски кладенци, потоци и извори, градишта и гробови, мостови и бродишта, чувајући успомену на време кад су ту живели, и где ће опет живети Срби. У Пећкој патријаршији, метохијском крајичку свештеног скелета Цркве Небеске, на тој багреници српског мучеништва на којој почива и данас земаљска Црква Светосавска, кад дође крај света и века и кад времена више не буде, служиће се Литургија овог света као и онога и споменоваће се свака аветиња у Старој Србији. Игуман манастира Светог Саве Освећеног у Јудеској пустиљи упутио је пре пар година следеће речи ходочасницима: ‘Други Христов долазак поздравиће звона са пет цркава у целом свету. Једна од њих биће са Косова и Метохије’”, указује Лабан.
Православна црква ће се, како истиче, у односу на албански народ упркос многим њиховим неделима, старати да осећање правде и човечности, великодушност и достојанство српског народа не буду никада и ни по коју цену нарушени. “То је суштина и кудељна нит Светосавске цркве. Косово и Метохија је српска земља још од седмог века и Велике сеобе народа. Све до 14. века Арбанаси нису представљали довољно одређену историјску чињеницу: то је сточарско-номадско становништво планина, веома малобројно и без јасног порекла”, наводи он.
Додаје да је област Косова густо насељена српским становништвом од раног средњег века. “Првој независној кнежевини Србији, до тада у саставу Византије, од половине деветог века припадају и ови крајеви. Један од три трона династије Властимировић до 10. века бејаше у области Хвосно. Град Достиник, први међу градовима које наводи цар Константин Седми Порфирогенит, био је престоница и седиште епископа Србије”.
Говорећи о повељама, наводи да су оне документ-пропис – владарско писмо, грамата, повластица, исправа, којом се додељује неко право, привилегија или част. Овим свечано писаним актом, украшеним ликовним орнаментима и узвишеним речима, објављује се посебно важна порука или се обележавају значајна дела. Владари су важне повеље осигуравали златним печатом о свиленој траци на пергаменту. Први записи и акти у српским државама објављени су током деветог и десетог века.
“Црквене повеље су издаване нешто раније на српском језику, по византијском узору, али су без сумње писане у манастирима а не у дворским канцеларијама. Од времена краља Стефана Дечанског рашке повеље се називају хрисовуљ и слово. Ти називи су често употребљавани у повељама за време цара Душана и цара Уроша. Повеље српских владара писане су на српскословенском језику, тачније на словенском језику српске редакције. Неке повеље су записане, целе или делимично, на зиду манастира Жиче и Грачанице. Један део ктиторске повеље манастира Лесново, српског велможе Јована Оливера, уклесан је у камену у манастиру”, каже Лабан.
Истиче да Цркву Богородице Љевишке сасвим посебним чини њено урбано окружење са више средњовековних цркава него и у једном другом српском граду те епохе. “По томе се она издваја од свих осталих наших владарских задужбина. Призрен, ‘српски Цариград’, представља јединствени град српске средњовековне историје као епископско седиште, трговачко средиште и бар накратко као царска престоница. Најстарији помен града и епископије ‘Приздриана’ налазимо у повељи цара Василија II Македонца коју је издао Охридској епископији 1019. године. Историја епископије у Призрену траје дуже од хиљаду година. Призрен је за владавине Стефана Првовенчаног око 1217. године постао део тек успостављене српске националне краљевине. Две године након тога стечена је црквена аутокефалност, те су грчке епископије у границама српске државе – она у Расу, Липљанска и Призренска-припојене архиепископији у Жичи”, наводи Лабан.
У нешто млађој хрисовуљи краља Стефана Дечанског из 1326. године, Призренској епископији се додељују имања у Доњем Пологу, Призренцу и Богородичина црква у Лешку. По уздизању Српске архиепископије на степен патријаршије епископије су 1346. године стекле ранг митрополија, рекао је Лабан.
Светоарханђеловска хрисовуља је оснивачка повеља манастира Светих Арханђела коју је издао цар Стефан Душан око 1352. године по завршетку изградње богомоље. Лабан наводи да оригинал повеље није сачуван, али јесте препис хрисовуље на пергаменту који се вероватно користио приликом доказивања манастирских права или вођења спорова. “Повеље су први писани извор права, оног што је важило у унутрашњости земље, и заснивало се на обичајном праву-кодексу обичаја с карактером неформалног права. Обичајно право је настало пре појаве државног права и према животној пракси његова снага извире из народне традиције”, додаје он.
Сви Немањићи зидали су меморијалне цркве у којима ће почивати, као спомен обележја благородне лозе и славних дана наше прошлости.
“Краљ Милутин Грачаничком повељом обележава оснивање манастира и последњу у величанственом низу од 40 задужбина за исто толико година владавине. У повељи написаној рашким правописом у 53. реда, испод кога се налазе краљев потпис и година 6.830. по цариградској ери, заправо је 1321., побројани су сви поседи на Косову које је даривао манастиру Грачаници недалеко од Приштине, док су негде дата и имена меропаха задужених за рад на манастирском имању. Даровна повеља је у целости живописана на белом зиду фреско техником, меко-црном бојом и рашком редакцијом српскословенског језика, испод фреске пророка Илије у надвратку ђаконикона цркве Успења Пресвете Богородице у Грачаници”, рекао је Лабан.
Светостефанску хрисовуљу манастир Бањска издао је краљ Милутин по завршетку градње своје гробне задужбине манастира Светог Срефана у Бањској код Косовске Митровице. “Пре но што је изгубљен оригинал у облику ротулуса са златним печатом на крају, начињен је препис ове повеље (имала је скоро три хиљаде редова) на пергамнту у облику књиге. Књига поред текста саме повеље, оверене свечаним потписом краља Милутина, садржи детаљан опис бројних имања које је краљ Милутин даривао насељима крај Ибра, Ситнице, Лаба, у Расу, Хвосну, Плаву, Будимљу, Зети..Повељом су прописане обавезе и привилегије земљорадника,сточара и занатлија према манастиру Бањска. Време издавања повеље повезано је са градњом манастира (1313. до 1316.године) а засигурно је издата у периоду између 8. фебруара 1314. и 12. марта 1316. године. Бањску повељу није потврдио архиепископ Сава Трећи, за чијег је столовања донета. Потврђена је тек 12. маја 1317. године након смрти бившег краља Драгутина, у монаштву преподобног Теоктиста, када се на архиепискипској столици налазио Никодим. Део повеље доноси “Закон људем црковним”, каже Лабан.
Говорећи о хрисовуљи краља Стефана Уроша Трећег манастиру Дечани, каже да је написана на свитку дугачком пет метара и оверена краљевским златним печатом на свиленој врпци. “По броју и обиму законских одредаба, Дечанска хрисовуља иде у ред најпотпунијих извора српског средњевековног права. Из тринаест хиљада ономастичких података наведених у повељи јасно се види да је у готово свим насељима девет десетина становништва имало српска имена словенског порекла. Од 81 топонима само један је арбанашког порекла, што указује да пре 14. века овде није било албанског становништва. Као најпотпунији документ, настао у дворској канцеларији Немањића, Дечанска хрисовуља осветљава далеко време о коме нема поузданијих података од оних који су у њој сачувани”, наводи Лабан и додаје да је њоме утврђен правни положај задужбине и величина поседа приложеног задужбини.
Задужбинарство у Срба има дугачку историју још од 1080. године. Српски средњевековни владари били су дубоко побожни, а њихова посвећеност цркви изузетно велика. “Утицај православља огледао се у свакодневном животу обичних људи и, посебно, у животу властеле и владара, који су својим доброчинствима значајно унапређивали веру, писменост и културу у сопственом народу. Иако је у страшним ратовима, пожарима, пљачкама нестало богато наслеђе, до наших дана је сачувано доста писаних извора који сведоче о српским средњoвековним државама. Најстарији писани извори потичу с краја 12. века, попут чувеног Мирослављевог јеванђеља”, каже Лабан.
Наглашава да је међу најстаријим познатим сведочанствима који говоре о српској држави и нероду оснивачка повеља манастира Хиландара. Веома важно је, каже, набрајање дарова које Немања даје Хиландару – Призрен, Хочу и друга места у Метохији, што сведочи да су у овој области и тада живели Срби. Из 13. века познат је већи број владарских исправа и разних богослужбених књига, писаних у канцеларијама владара и властеле и у писарницама српских манастира, додаје Лабан.
“Космет има површину од 10.877 квадратних километара. Завод за заштиту историјских споменика класификовао је више од триста локалитета од којих су преко 90 одсто православне богомоље и свега три католичке цркве. Што ће рећи – једна црква нас дочекује на 37,5 квадратних километара или на сваки сат по нашој Светој земљи. Оснивачке повеље и хрисовуље наших манастира на КиМ представљају правни акт, али много више од тога су аманет, завештање наших предака да сачувамо памћење-писара душе, традицију и идентитет. Спас нашег народа је у очувању свог дубоког историјског и духовног корена, без обзира на трагичне сеобе, угроженост и губитак”, поручује Лабан.
Комплетан интервју са Александром Лабаном у емисији “Инфо култ” на ТВ Мост вечерас од 20 часова и 10 минута.
Извор: ТВ Мост
