Срби на Косову већ скоро две године немају приступ дневној и периодичној штампи на српском језику, након што је у јуну 2023. године ступила на снагу забрана уласка робе из централне Србије. Представници новинарских удружења и медијски радници упозоравају да је оваква пракса незабележена у мирнодопским условима у Европи и да представља озбиљно кршење основних људских и медијских права, гарантованих како домаћим, тако и међународним законима.
И поред апела међународних организација, изостале су конкретне реакције које би гарантовале Србима право на информисање на матерњем језику.
Штампа не стиже од јуна 2023. године, а председница Друштва новинара Косова и Метохије Ивана Вановац истиче да скоро две године траје обесправљености српске заједнице да се информише на матерњем језику.
„То је нешто што се не бележи нигде, осим на подручјима која су захваћена ратом, где је просто немогуће да штампа дође. У кризном периоду, али не и нарушеног мира, ми смо имали одлуку о забрани уласка штампе на матерњем језику која је српској заједници на Косову апсолутно загарантована. Чак и да нема неких локалних одредби о томе, постоје Међународне конвенције о грађанским правима које укључују право на информисање на матерњем језику. То је један преседан који се десио у Европи у 21. веку“, указује Вановац.
Истиче да је било реакција из међународне заједнице, попут изјаве бившег портпарола Европске уније Петера Стана, који се, каже, огласио без „интервенције“ Удружења.
То, ипак, није дало резултате.
„Ми смо увек били ти који су информисали представнике међународних организација о ситуацији, али никаквих помака није било. Они апсолутно нису интервенисали нигде и ни на који начин да се макар то право на информисање омогући српској заједници, ако не право на снабдевање робом из централне Србије“, рекла је Вановац.
Додаје и да је Удружење покушало да реагује и у тај процес укључи међународне представнике, али ни то није уродило плодом, због промена на руководећим местима у дипломатским мисијама на Косову.
„Један се заинтересује, али му онда истекне мандат. Дође следећи, па све испочетка… Али, суштински нема искрене заинтересованости за то. Што се нас тиче, ми никада нисмо пустили да та чињеница, која је само једна у низу оних које сведоче о томе како српска заједница живи на Косову, постане неважна и небитна“, нагласила је Вановац.
Иако инсистира на решењу проблема, реалност на терену осликава висок степен незаинтересованости међународних организација.
„То је оно што је страшно. Ми ћемо, колико можемо из наше позиције, инсистирати да се то промени у догледно време“, поручила је Вановац.
Да штампа недостаје Србима на Косову, потврђује и новинар „Јединства“ Зоран Влашковић који истиче да је у питању вишедеценијска навика, која је је обухватала и штампу из Београда.
Одједном, Куртијевом одлуком, и то не писменом, већ његовом самовољом, Срби су остали без штампе, додаје Влашковић.
„Заиста недостаје штампа, поготово старијим људима, који нису везани за интернет и не могу да читају вести на интернету. Млађи су упућени да преко интернета прате сва дешавања, и на Косову и у Србији. Ово је једна непримерена одлука Приштине“, поручује Влашковић.
Додаје да је то велики проблем за информисање српске заједнице на читавом Косову.
„Ако немамо живу новину да је прелистамо, то је све некако другачије. Навикли смо на тај начин толико година“, каже Влашковић, који се данас, као и сви Срби на Косову, само присећа кад је последњи пут листао новине на српском.
Самим тим, бити новинар штампаног медија на Косову постаје изазовно. Влашковић каже да бављење тим послом иде теже, али да се сналази.
„Пратимо интернет, све новине имају свој преглед на интернету. Али, без штампе у рукама, није то како смо навикли до сада. Надамо се да ће Приштина имати разумевање, да ће ту одлуку укинути и да ћемо напокон добити београдску штампу и видети на прави начин сва дешавања путем писане речи“, закључује Влашковић.
Новинарка са Косова и политиколог Биљана Радомировић наводи да ово није први пут да Срби остају без штампе или да је њено снабдевање отежано и подсећа на случај из 2018. када су косовске власти увеле царину на српску робу од 100 посто.
„Добро знамо да је слобода изражавања и слободан проток штампе, односно информација, једно од елементарних људских права, што наглашава не само наш Устав, Устав Србије, већ и је дефинисано европским правним актима. У свему овоме, око недоласка новине, писане речи, до потрошача-читаоца, зачуђује то што се нико од међународних представника не оглашава. Сада је за њих та тема скрајнута“, каже Радомировић.
Напомиње да је невероватно да се амбасадори у Приштини ниједног момента нису запитали где је демократија, када је један основни постулат укинут.
„Самим тим што су људи навикли да читају новину, они су у њој, у том штампаном издању, било да се ради о Политици или било о којој другој дневној новини или месечнику, видели и везу са државом Србијом. То им је ускраћено. Ускраћено им је право на матерњи језик, ускраћено им је право на своје писмо, на ћирилицу“, сматра Радомировић.
Радомировић истиче да јој је због таквих околности посао отежан, и да се осећа као рудар, који везаних очију више сати копа руде, а на крају није у могућности да види резултат свог рада.
„Не могу да дођем до новине. Мој први излазак у централну Србију је куповина новине. Хоц́у да видим да ли сам добро урадила посао, јер сваки професионални новинар свакодневно себе преиспитује, ослушкује читаоце, грађане“, додаје она.
Истиче да је људима живот отежан због недостатка штампе, чак и онима, који живе у најзабаченијим деловима, а до којих је штампа стизала.
„Као што је људима овде основно било да ујутру крену по хлеб и млеко и да купе новине. Новина, у ствари штампа, не би требала да има никакве ни економске, нити политичке препреке. У овом случају мислим да је ово искључиво политички чин централне власти која себе представља демократском. У свему овоме највец́у улогу имају представници међународне заједнице, који ни једног момента, чак и сигурна сам у својој агенди, немају питање доласка београдске штампе на територију Косова и Метохије“, рекла је Радомировић.
Подсећа да за робу јесте отворен прелаз Мердаре, али је питање да ли је то исплативо дистрибутеру и када ће новине стићи до сваког краја Косова.
Пита и Амбасаду Немачке – треба ли скенер на прелазу за штампу?
„Питање за немачку амбасаду, која је набавила први скенер на Мердару, а остали ће стићи тек тамо 2026: Да ли за једну новину треба скенер? Да ли новина треба да се скенира? Ако остала роба из централне Србије треба да се скенира, да ли је и београдска штампа подложна скенирању? И зашто је подложна“, упитала је Радомировић.
Извор: Косово Онлине