Асистент на Катедри за историју Филозофског факултета у Северној Митровици Лука Јовановић упозорава да се недавним изјавама о рушењу православне цркве у Приштини шаље јасна порука да су објекти Српске православне цркве „легитимна мета“ за уништавање и скрнављење.
„Апсолутно се шаље порука да су објекти СПЦ легитимни циљеви за уништавање и скрнављење. Могли смо видети да је сам храм Христа Спаса у Приштини протеклих година стално био на удару скрнављења. Чак је једна певачица у њему снимала један декутантни спот што само по себи представља један атак на објекте СПЦ“, изјавио је Јовановић за Косово онлајн.
Наглашава да је слање оваквих порука „јасно цртање мета“ над споменицима, како истиче не само српске, већ и светске културне баштине на Косову.
„Дају легитимитет да оно што није уништено и 1999. и 2004. уколико не постане чисто албанско и ако се око њега не створи та прича међу самим Албанцима да је албански објекат, са албанском историјом, прошлошћу, да је он легитимна мета која треба бити избрисана са територије на којој је одувек била“, прецизира Јовановић коментаришући недавну тврдњу историчара и писца Јусуфа Буџовија и Енвера Реџаја да је цркву Христа Спаситеља у Приштини требало срушити одмах након рата.
Објашњава да је то последице вишедеценијске реторике уперене против српске културне баштине у коју су укључени историчари и јавни радници на Косову.
„Тежи се анулирању њиховог српског етничког и православног, односно хришћанско-верског карактера. Имамо тај званичан наратив да се заправо сакрални објекти који представљају окосницу културног наслеђа Косова и Метохије прво прогласе као несрпски, односно измисли им се неки други карактер. Они су се трудили да свакој православној, хришћанској, српској задужбини – цркви прикаче прво један антички, квази пагански карактер, а затим да их прикажу као светиње католичких Албанаца. А, када схвате да то нема историјског утемељења, позивају на њихово апсолутно рушење и уклањање“, објашњава Јовановић.
Подсећа да у таквој ситуацији, без озбира што је црква Христа Спаса у Приштини новијег датума, и она подлеже наративу који важи за много старије православне верске објекте на Косову.
„Ако узмемо пример Богородице Љевишке долазимо до тога да су на њеном примеру утврдили да је грађена на темељима античког храма, да припада античког култури Дарданаца или Илира. На примеру Дечана можемо видети да они константно праве наратив да је он представљао католичку светињу, албанаца католика у Средњем веку“, прецизира Јовановић.
Истиче да је ништа мање опасна реторика да током Средњег века Срба није ни било на Косову.
„Мени је запарала уши та изјава једног од гостију да Срба на простору Косова и Метохије у Средњем веку није ни било. Постављам само једно питање. Нађите историјски извор из Средњег века који тврди да је било Албанаца на простору Косова и Метохије“, закључује овај историчар.
Извор: Косово онлајн