Државни прваци у атлетици Урош Машић и Михајло Стевић – понос Прилужја

У Прилужју, селу у близини Приштине, живе два државна првака у атлетици – Урош Машић, првак Србије у трци на 800 метара за сеноре и Михајло Стевић државни првак у категорији старијих пионира. Прва жеља им је остварена, а њихов наредни циљ је, како кажу, Европско првенство.

Млади и талентовани атлетичар из Прилужја Урош Машић се на Државном првенству одржаном 23. фебруара у Београду окитио златом и постао првак Србије у трци на 800 метара.

Има тек 18 година, студент је Факултета за спорт и физичко васпитање Приштина са седиштем у Лепосавићу и већ девет година тренира у Атлетском клубу „Прилужје“.

Показујући на последњу освојену медаљу и, за сада, најдражу, испричао је како је трка изгледала.

„После тактичке трке, веома јаке и тешке трке, јаке конкуренције пре свега, успео сам да дођем до златне медаље. Трка се одлучивала у задних 50 метара, али сам скупио храбрсоти и снаге да победим“, каже Урош.

Ова медаља свакако није једина коју је Машић одрицањем и трудом освојио.

„Поред ове медаље, имам и медаљу са Балканијаде за јуниоре која се одржавала у Софији. Ту сам у трци 4 пута 400 са мојим репрезентативним колегама освојио сребрну медаљу, а трчао сам и трку за 800 метара где сам побољшао свој лични рекорд за јаче од секунде. Поред тога, имао сам и сениорску Балканијаду, Тромеч Србија, Хрватска и Словенија, ту сам био трећи. На сениорској Балканијади која се одржавала код нас, у Београду, трчао сам трку на 1.500 метара, побољшао свој лични рекорд за шест секунде и био пети“, наводи талентовани спортиста.

Љубав према „краљици спортова“ није дошла одједном, каже Урош, наводећи колико је било потребно одрицања и труда да се стигне до злата.

„Атлетика је индивидуални спорт, и како кажу, краљица спортова. У атлетици зависимо сами од себе, а остали спортови су колективни и онда зависе од више нас. Атлетика јесте напорна, много је одрицања потребно, мора бити тога, за тренинг, видите и сами, имамо ову салу, ту тренирамо када је лоше време, када је киша, а тренирамо и по улицама, селима“, додаје он.

Иако, како истиче, у родном Прилужју нема идеалне услове за тренирање, љубав према родном месту и дресу репрезентације побеђује.

„Фали слободе, доста фали слободе, видите како живимо и где живимо. Тешко је тренирати овде, али мучимо се и боримо се колико можемо и нећемо да престанемо. Живот на Косову је стварно тежак, видите и сами да млади све више одлазе по Србији, иностранству, зарад посла, али ја се борим и колико могу остаћу овде, јер овде су ми корени, овде су сви моји и пробаћу да овде останем и опстанем“, каже Машић.

Стопама Машића кренуо је и нешто млађи Михајло Стевић из Прилужја, првак Србије на 800 метара у категорији старијих пионира.

Михајло похађа средњу Медицинску школу у оближњој Племетини и атлетиком се бави шест година.

„Најзначајнија медаља ми је ова сада, са Државног првенства, где сам био први у трци на 800 метара у Београду. За сада је циљ да оборим државни рекорд на 800 метара“, истиче Михајло.

Није лако бавити се атлетиком на Косову.

„Јако је тешко, има доста одрицања, поготову овде у нашим условима, немамо стазе, трчимо на путу. Тренинг зпочињемо са лаганим истезањем, после идемо на загревања, па имамо вежбе, технику, па онда главни део тренинга, деонице“, објашњава Михајло.

Најпоноснији на Уроша и Михајла свакако је њихов тренер Дејан Димитријевић.

Атлетски клуб „Прилужје“ оформљен је 2012. година, а сада броји око 20 чланова, истиче Димитријевић, а поред деце из локалних места, чланови су и из Страже – села у Косовском Поморављу, међу којима је и првак Европе у параатлетици на 400 метара Иван Цветковић.

„Имамо и школицу спорта коју похађају и деца од пет година. Имамо четири категорије од пет до седам година, од седам до девет и две озбиљније категорије, које се не баве само атлетиком, већ и другим спортовима, јер ми професори Физичког васпитања нисмо ту само да децу учимо једном спорту, него смо ту да усмеравамо децу на прави пут, да ли ће бити фудбалер, кошаркаш, рукометаш зависи од тога за шта проценимо да су талентовани. Тако сам и код Уроша, иако је мало више волео фудбал, као и Михајло, некако деца највише воле фудбал, тежио и желео да остану што дуже у атлетици, да ту атлетику заволе, као што сада јесте случај“, истиче Димитријевић.

Након државног првенства прочуло се за Уроша и Михајла.

„Стигао је велики број честитки са свих страна, где му сви сада честитају, али тај труд који они улажу, се на крају исплатио. Верујте ми, има дана када ујутру мора да се устане рано, јутарњи тренинг, по мразу, хладноћи, све је морао да трпи, да ради, да тренира, поподне деонице, два пута дневно. Одрицање од много чега. Морао је много чега да се одрекне да би се дошло до тих врхунских резултата“, наводи Димитријевић.

Уверен је да је ово тек почетак.

„Ми ту нећемо да станемо, нама је циљ Европско првенство које се очекује у јулу месецу, где је норма 1,50, а мислим да је Урош за то спреман“, истиче Димитријевић.

Он наводи да Уроша, иако је био најмлађи на сениорском првенству, то није спречило да дође до злата.

„Дукадиновић који је четири године заредом био првак, који је гледао трку, видео је да је последњих метара био први, водећи, где је Урош у једној тактичкој трци успео да победи на крају, где стварно није било лако, где је дан пре тога имао изузетну трку, где је учествовао на Тромечу и трчао 1.500 метара, а када вам кажем да је ту буо Арменац који је имао 3.38, то је време са којим се узима медаља на европским првенствима, а Урош је тада имао 4.01, што је око 20 секунди разлике, где је Урош изашао ту јако храбро и почео да води трку, контролисао је трку све време и на крају му се то исплатило, да је прошао са 3.55, а да је Арменац прошао са 3.52, да је био у илегалу, што би жаргонски рекли. То му је затим дало даљи подстрек да на Балканијади освоји сребрну медаљу у штафети 4 пута 400. Две трке у једном дану није мало, озбиљне су то трке биле, бранио је дрес репрезентације Србије и успео је да поправи свој лични рекорд и на 800 метара. Уследио је шлаг на торти, што би се рекло, на крају то Државно првенство, где смо темпирали форму за то Државно првенство, где је у једној тактичкој трци, једино он истрчао испод 1.55 што му је донело и златну медаљу“, наводи тренер.

Димитријевић истиче да поред Уроша у Прилужју стасава још један првак – Михајло Стевић.

„Михајло је осветлио образ, не само Прилужју, негом целом Косову и Метохији, донео је златну медаљу за старије пионире. Он је и као млађи пионир успео да освоји медаљу за млађе јуниоре на 1.500 метара, бронзану, што је велики успех. Да не причам да смо више пута били екипни прваци Србије у кросу – једне године је Урош био капитен, а претходне – Михајло, тако да су резултати у условима у којима радимо изузетно добри“, наводи он.

Признаје да сви питају – где то тренирају, када постижу тако врхунске резултате.

„Бити први у селу је велики успех, а бити први у држави, онда је то нешто изузетно и не може доћи пеко ноћи. То је резултат дугогодишњег рада, одрицања од много тога, дружења, ноћног живота и свега онога што млади воле. Али, они су се у томе пронашли и ја желим да им се овом приликом захвалим на томе, јер су они најбољи амбасадори, не само свог места, своје школе, факултета, него целог Косова и Метохије“, закључио је Димитријевић.

Извор: Косово Онлине