Бело Брдо, удаљено 20 километара од Лепосавића а свега неколико од Копаоника, некада је био центар културних дешавања које су посећивали људи из целе бивше Југославије. Мештани чувеног рударског насеља и даље не губе наду да ће једног дана оживети стару славу.
Овдашња школа, иначе истурено одељење ОШ “Стана Бачанин” у Лешку, која је пре скоро 70 година бројала 400 ђака, а данас свега шест одолева изазовима и тешким условима, али са вером и надом у боље сутра и опстанком на овим просторима.
Наставница грађанског васпитања Данка Антонијевић наводи да се, и поред тешких услова због удаљености школе, труде да деци пруже квалитетну наставу и све потребно за рад.
„Овде су услови за рад доста тежи од матичне школе због удаљености пре свега. Ђаци путују, неки и пешаче из својих села а неке ми довозимо. Број ученика је знатно мањи него раније, али се трудимо да деци пружимо знање и да им улепшамо детињсво. Школа је у лошем стању. Зидови су оронули, спољашњост зграде је доста оштећена, терен је такође у лошем стању”, каже Антонијевић за Косово онлајн.
Иако можда много теже подносе школске дане, савладавају препреке на путу до школе са којима се њихови вршњаци не суочавају, Андреа и Јован, ученици 6. и 8. разреда ове школе, иако долазе из суседних села, не траже много. Оно што би желели су бољи услови у школи и игралиште на којем могу да проводе слободно време.
„Путујем из села Лескова до школе у Новом Брду, довози ме отац. Најтеже је када падне снег јер морам пешице. Школа је стара, волео бих да имамо боље услове за учење”, каже Јован.
Андреа, иако као највећи проблем наводи превоз у зимсклим месецима, волела би да школа има више ученика.
„Долазим из Земанице. Најтеже је због превоза, идемо комбијем али када падне снег од рудника, који је доста удаљен од школе, идемо пешице. Волела бих да се школа реновира, и да дође више ученика како не бих била сама у одељењу”, навела је Андреа.
Њена мајка Снежана каже да њена најмлађа ћерка, упркос лошим условима пре свега зими, путује у школу, исто као што су њена старија деца некада, иако је село удаљено осам километара.
„Имају ђачки превоз, није толико лоше осим пута посебно зими. Дешава се да једну деоницу пута пешаче. И моја старија деца су ишла у исту школу, једина је разлика што је било више деце”, истиче Снежана.
Додаје да би волела да буде као када су њени родитељи ишли у школу, када су оне биле пуне ђака, да се људи врате у село, својим коренима, јер је то сврха живота. „Највише је људи било када су моји родитељи ишли у школу, тада су оне биле пуне. Ја бих волела да се потомци из породица које су овде живеле врате јер им је земљиште управо ту, нико то није нити преузео нити продао. Лепо би било да се врате и да овде направе куће, јер је на селу ипак најлепше”, каже Снежана.
Село које је према легенди добило назив по белини снега који се ту дуго задржавао али и значају средњовековног рудника, данас се суочава са миграцијом становништва. Наставник физике у овој школи Ђорђе Ивановић верује се кроз историју показало да је српско село, уз косовски и светосавски завет, било стожер обнове српске државе и да ће тако бити и сада.
„Сама легенда из старословенске митологије каже да је Бело Брдо добило назив по белини снега који се задржавао зато што поткопаоничко село а још од античког времена је рударско насеље, на шахтама, тако су се звале јаме из античког периода, настављена је експлоатација олова и цинка, у средњем веку је била и дубровачка колонија. У периоду када је Ђурађ Бранковић владао, 1438.године, то доба се назива златним. Данас је нажалост ситуација доста лоша, зато што све више људи одлази пре свега због инфраструктуре што је жалосно. Управо је српско село било стожер обнове српске државе у доба Крађорђевића и Обреновића. Једног дана се можда народ врати у варошице, ако дође до духовне самообнове, јер ће оваквим темпом миграција доћи ће до самоумирања становништва”, навео је Ивановић.
Извор: Косово онлајн