Историчар Александар Растовић изјавио је да су два најзначајнија догађаја у модерној историји Србије и српског народа Сретење из 1804. и из 1835. године, наводећи да означавају почетак борбе српског народа за повратак државности, али и изградњу модерне српске државе.
„То Сретење из 1804. године је значајно, јер је српски народ кренуо у борбу за повратак давно изгубљене државности. Са друге стране, Сретење из 1835. године је значајно по доношењу првог, једног од најслободумнијих устава, Сретењског устава. Означило је увођење уставности и законитости у Србији с једне стране, а с друге стране и изградњу модерне српске државе и друштва“, навео је Растовић за Танјуг.
На питање да ли је збор у Орашцу дао ветар у леђа почецима формирања модерне државе, Растовић наводи да је одлукама устаничких старешина за вођу Првог српског устанка изабран Карађорђе Петровић, који је сматрао да се борба српског народа против османског царства може извршити војним путем, односно оружијем.
„И то је разлика у односу на вођу Другог српског устанка из 1815. године кнеза Милоша Обреновића, који је поред тих војних операција, односно војне концепције у решавању српског и националног питања, сматрао да се оно може такође врло успешно решити путем преговора, разговора и дипломатије, што се показало од пресудног значаја и важности“, рекао је.
За само неколико година након дизања Првог српског устанка, додаје Растовић, Милош Обреновић је 1815. године успео да издејствује врло важну аутономију за Србију у том тренутку, односно унутрашњу самоуправу. Како је објаснио, аутономија је подразумевала да Срби сами скупљају порезе за османску власт, а утврђена је и тачна сума од два милиона 300 хиљада златних гроша која ће се испоручивати Порти, и било је онемогућено да турске војне посаде улазе у српска села, што је често био и извор сукоба између локалног становништва.
„То је био велики напредак у односу на оне циљеве револуције које су постављене 1804. године овим збором у Орашцу, а затим делимично је ревидиран након, као што сам рекао, величанствене победе и ослобођења Београда од стране српских уставника 1806. године“, рекао је Растовић.
Он је навео да се у оквиру српске револуције и сретењских догађаја, издвајају две фазе – војна фаза која се практично поклапа са Првим српским устанком, све до његовог угушења 1813. године, и ова војно-дипломатска фаза у развоју устанка која започиње тим војним операцијама и успесима српских устаника на почетку Другог српског устанка 1815. године. Додао је да се након неколико месеци тих војних операција и успеха српских устаника код Љубића, победе код Пожаревца завршио војни део и акценат се ставио на преговоре.
Говорећи о значају Сретењског устава, Растовић је рекао да је тај устав био значајан и за Србију али и за шире окружење, балканско и европско.
„Зато што је то био један од најслободумнијих и најлибералнијих устава који је донет у тадашњој Европи. Замислите, у јеку феудалних држава и апсолутистичких држава које су превладавале у Европи, једна мала, полунезависна држава, односно аутономна Кнежевина Србија је донела тако важан и слободоуман Устав који је подразумевао поделу власти на законодавну, извршну и судску, који је подразумевао укидање ропства и феудализма, који је подразумевао независност судства, широка грађанска политичка права, слободу штампе“, навео је.
Како је оценио, такав устав био је незамислив у тадашњој Европи, а посебно на Балкану. „Тако да је Србија била својврстан светионик, односно лучоноша, тих грађанских права и слобода, да би се то наравно касније проширило и кулминирало чувеном револуцијом народа 1848. године, када су збачени ти феудални, апсолутистички режими у Европи“, истакао је.
Према његовим речима, Сретењски устав био је на снази тек непуна два месеца, али је био значајан за Европу, јер је Србија постала пример слободе грађанских и политичких права. „Тим Сретењским уставом утрт пут и законитости и уставности у Србији и ударени су темељи модерне српске државе. Подсетићу да је те исте године, 1835. Србија је добила своје позориште, односно театар, затим неколико година касније, 1838. године, установљен је лицеј као претеча велике школе и универзитета, затим је донет грађански законик, што је такође био куриозитет у тадашњој Европи, установљено је друштво српске словесности 1841. године као претеча Српског ученог друштва и Српске краљевске академије“, рекао је Растовић.
Он је рекао да је творац тог устава био један од тада најобразованијих Срба у служби Кнеза Милоша Обреновића, био је то Димитрије Давидовић, који је био свестрана личност која је за само неколико дана направила нацрт Устава, коју су затим народни представници изгласали на Скупштини у Крагујевцу на Сретење 1835. године. „И Давидовић је у тај Устав уградио неке од најслободумних идеја из француске грађанске револуције, као што су широка грађанска политичка права и слободе. Затим је уградио делове белгијског Устава, али и америчке уставне повеље“, навео је.
Позивајући се на све те добре традиције европске и светске уставности и законодавства, додаје Растовић, Давидовић је ударио темеље једног модерног устава који ће бити инспирација и за будуће уставотворце. „Сретењски устав је између осталог инаугурисао неке од најважнијих слобода у грађанском смислу, у политичком смислу, омогућио једнакост, својину, законодавност, поделу власти“, истакао је Растовић.
Додао је да подела власти на законодавну, извршну и судску власт није била у тадашњој Европи, јер су владали строги феудални апсолутистички односи где устав и закон нису били нека јача страна тадашњих европских владара и тадашњих политичких елита.
Извор: Танјуг