Хришћани кроз Божић спознају да су створени да би постали род са Богом због чега овај празник прослављају уз поруку „Са нама је Бог, да међу људима треба да буде добра воља, а на небесима да се узноси слава Богу“. Срби на Косову и Метохији и себи, али и свима другима на свету шаљу поруку да се кроз испит огњен и искушењем долази до праве зрелости, каже епископ новобрдски, викар патријарха српског Иларион.
„Кроз Божић ми спознајемо да смо створени за то да бисмо се ’ородили’ са Богом, да је нестворени Бог желео да се сједини са светом који је створио, да се у њему роди. А родио се на предиван начин. Родио се онако како се сви на земљи рађамо, родила га је мајка. Господ Христос, Логос Божији се вечно рађа од Оца без мајке док се у времену и простору родио од мајке без оца на земљи. Божић је плод брака Бога и створене природе. Хришћани зато могу, са пуним покрићем да ускликну: ’Бог је са нама! Слава Божија је целивала земљу и донела јој мир те због тог загрљаја напокон може да међу људима буде добра воља!. Овим рајским додиром Бога и света рођен је благодатни живот за који је човек и створен“, наглашава у божићном интервјуу за Косово онлајн владика Иларион.
Предочава да је сва лепота Божића у томе што га хришћани доживљавају у обичном амбијенту, у кругу породице.
„Господ Христос се родио у убогој пећини, у забаченом углу зато што није било места у гостионици за ‘Свету породицу’. Она је прибежиште нашла тамо где су скромни пастири чували стада а где ће, вођени светлошћу звезде, доћи мудраци са истока да се поклоне Новорођеноме Цару Мира у име целокупног човечанства. У једноставности обичаја који нас враћају у игру и детињство, у топлини домаћег огњишта, у складном појању свих укућана Хришћани доживљавају благодат витлејемске пећине. Није случајно да су божићни обичаји везани за породицу зато што баш у њој Бога треба да препознамо, да га доживимо. Ка Божићу нас воде: Детинци, Материце, Оци… који као да нам говоре да је Бог постао један од нас, да нам је постао рођак, укућанин“, нагласио је епископ новобрдски.
Поручио је да хришћани треба да се храбре поруком „Бог је са нама“ и да се упркос „страдању и убоштву“ то најбоље осећа на свакој литургији на Косову.
„Треба једни друге да храбримо ускликом да је са нама Бог. Упркос страдању и убоштву; изложености често апсурдној свакодневици и ужасима које нам сервира свет који у злу лежи, благодат Божића и светлост Витлајемске звезде, топлина Христових јасала побеђују. То се осећа на свакој Светој Литургији на Косову и Метохији“, каже владика Иларион.
„Константа у страдању“
Упитан како може да опише актуелну ситуацију српске заједнице на Косову, епископ новобрдски користи реч „константа у страдању“, али да „само тамо где је страшно и где се испитује огњем искушења долази до праве зрелости“.
Истиче да је то и порука Срба са Косова целом свету.
„У временима страдања, која су на Косову и Метохоји константа, треба да се непрекидно храбримо васкрсењем и преображењем наше Цркве и наших светиња које рукама додирујемо и својим очима сагледавамо. Срби на Косову и Метохији тиме живе и опстају, а ми треба да будемо кадри да чујемо њихову поруку целом свету: ’Нама је тешко али смо добро када смо са Богом’. Тешко је на страшноме месту постојати, али само тамо где је страшно, тамо где се наше биће испитује огњем искушења, долази се до праве зрелости. На Косову и Метохији, за неког ко је храбар, стамен, каже се да је ’печено чело’ зато што се у огњу искушења испекао и очврсао. Бог нека би нам дао да будемо достојни подвига на Косову и Метохији, нека би нам Бог дао у срцу жељу да што чешће боравимо на нашој светој земљи. Не само да бисмо храбрили нашу браћу и сестре да опстану на својим огњиштима већ да бисмо и ми добили макар мали венац победе и благослов наше заветне земље“, констатује Иларион.
„Метрополе маргина“
Актуелни живот Срба на Косову види као „врло драматичан и неизвестан“, али без обзира што су „испражњени“ из градова и насеља, они ипак „маргине“ на које су сведени доживљавају као метрополе.
„Живот Срба је врло драматичан и неизвестан, како можете и да претпоставите. Срби су скоро потпуно потиснути из градова и варошица. Много пута сам видео моју браћу и сестре који су рођени у Приштини како са болом пролазе кроз град који не препознају, који више није њихов, који је за њих изгубио обрисе ’родног места’, колевке из које су потекли. Ипак, живот је неуништив; наставља се. Када нема места у гостионици, има места у пећини, има места у штали па се тако сила живота неуништивог осећа и види и на маргинама друштвено-политичке реалности на Косову и Метохији. Наше светиње, наша предграђа постају метрополе“, каже овај епископ СПЦ.
Додаје да су Срби с једне стране потиснути, али да због тога још више блиста лепота вере, културне баштине и литургијског сабирања.
Зато, парадоксално, Срби на Косову живе у „парарелним световима“.
„Потиснута ка маргини, лепота наше вере, лепота наше културне баштине, лепота нашег литургијског сабрања још јаче блиста. Девич, Грачаница, Високи Дечани, Бањска, Свети Архангели, Зочиште и Велика Хоча, Призренска богословија светих Кирила и Методија, манастир Драганац, у коме сам провео једну деценију свог живота, и друга места нашег саборовања одишу светињом али и космополитским сјајем. Када клону духом, запахнути бизарном, агресивном, апсурдном и накарадном политичком реалношћу, Срби на Косову и Метохији утеху једино могу да нађу у Светом Олтару и Литургији, у долазећем Христу, који, тајном свога присуства, мења наш начин постојања. Срби другачије не би ни могли да опстану на Косову и Метохији“, оцењује владика Иларион.
„Грдно судилиште“
Косово је, цитира песника – „грдно судилиште“ на коме се укштају вере, културе и многи интереси.
„Косово са Метохијом је заиста, како рече песник ’грдно судилиште’ где се укрштају различити глобални политички интереси, различите културе, језици и вере што живот на Косову и Метохији чини непредвидивим и драматичним. Данас, као да смо, као и много пута до сада у позицији да говоримо једни другима: ’Хајде још само мало! Хајде да прегурамо још овај дан, још овај месец, још ову годину… Биће све добро уз Божију помоћ!’. Могуће је да треба увек и свугде да живимо вођени овим крилатицама. Видимо сви шта се све дешава у нашем свету; како је огрезао у крви“, наглашава епископ новобрдски и викар патријарха српског.
Говорећи о константним притисцима кроз нападе и оптужбе како на српску заједницу, тако и на Српску православну цркву, епископ Иларион каже да стиче утисак да су организовани, али да истина кад-тад увек исплива.
„Стиче се утисак да су континуирани напади на наш народ као и притисци институција из Приштине на Српску православну цркву, односно Пећку патријаршију и њену Епархију рашко-призренску, смишљени и организовани. Постоје стални покушаји, уз подршку појединаца из иностранства, да се наша Црква доведе у везу са политичким дешавањима, насилним инцидентима и тобоже, некаквим субверзивним деловањем на Косову и Метохији. Богу хвала да овакви покушаји компромитовања наше Цркве не пролазе код људи упућених у локалне прилике било да су они одавде или из иностранства. Српска православна црква са својим вековним седиштем у Пећкој патријаршији и Епархијом рашко – призренском сачувала је и у овом турбулентном, а некада и трагичном, времену свој углед и достојанство бавећи се својом мисијом, односно служећи Богу и сведочећи целом свету Јеванђеље Христово“, наглашава владика Иларион.
Због тога је СПЦ на Косову од непроцењивог значаја као „прибежиште, потпора и стуб опстанка“ народу.
„Због своје отворености ка свим људима добре воље Српска православна црква на Косову и Метохији је од непроцењивог значаја као прибежиште нашем народу; као потпора и стуб опстанка. И раније се кроз историју дешавало да се царство сурва, да земаљске установе буду потиснуте, промењене или да нестану, а Црква је опстајала сведочећи да међу људима треба да влада добра воља“, поручује Иларион.
“Уважавање са Албанцима”
Са Албанцима на Косову је потребно да се изгради однос уважавања и поштовања разлика у коме једни другима неће бити претња или камен спотицања већ – нова могућност.
„Ми треба са нашим комшијама Албанцима да живимо заједно, уважавајући једни друге и поштујући разлике које међу нама постоје. Да не будемо једни другима препрека, претња, камен спотицања или дежурни кривац, него нова могућност и нада за боље сутра“, уверен је владика Иларион.
Нападе на СПЦ, посебно епархију рашко-призренску види као покушај да се у српској заједници створе неподношљиви услови за живот ккако би се иселили.
Такви покушаји у неким тренуцима изгледају као брутална силам, а неки пут као вид институционалног притиска или државног терора.
То није од јуче и за Србе на Косову, истиче, траје последњих 100 или 150 година.
„Циљ је тај да се Србима на Косову и Метохији живот практично онемогући, да он буде толико неподношљив да се они иселе. Некада се то ради бруталном силом, а некада се то чини неким институционалним притиском или неком државном репресијом, да не искористим неку тежу реч. Неки вид понашања може да се чак окарактерише и као нека врста терора државног. И то је, нажалост, исто једна константа нажалост и нешто што у континуитету постоји не од јуче. Срби су на Косову и Метохији и пре 100 или 150 година страдали, па су опстали. И надам се да ћемо и ове све изазове успети да превазиђемо и да ћемо са свим људима добре воље успети да изградимо један амбијент где ћемо сви моћи заједно да живимо“.
“Тужно и опасно присвајање”
Коментаришући све чешће тврдње појединих албанских историчара да су српске цркве и манастири на Косову албанска заоставштина, владика Иларион каже да су такве тврдње тужне пре свега за оне који их износе јер нема великих разлика у пореклу Срба и Албанаца, али има када је реч о идентитетским одредницама.
„У албанском друштву на Косову и Метохији, из неког разлога, посвећује се велика пажња различитим квази историчарима и њиховим неозбиљним и неутемељеним хипотезама што је тужно, а може да буде и опасно. Насупрот томе озбиљно бављење науком нам открива наше сличности и међусобне сродности које постоје упоредо са разликама. Нико нема екслузивно, веће у односу на другог, право да живи у некој области. Постоје, наравно, суштински битне идентитетске одреднице засноване на слободном избору свакога од нас“, каже Иларион.
Истиче да корене оваквог виђења прошлости и чињеница треба сагледати кроз феномен промене вере.
„Дешавало се да неко одлучи да више не буде оно што је био раније, да промени веру и име. Морамо да будемо свесни вапаја, више или мање артикулисаног, оних који су се у тешким временима одвајали од своје матице, од своје вере и рода, а данас, можда и подсвесно чезну за повратком“, сматра владика Иларион.
Зато га и не чуди да Албанци са Косова осећају српске светиње као своје.
„Мене не чуди да многи косовско-метохијски Албанци осећају наше светиње и манастире као своје зато што постоји велика вероватноћа да су се неки од њихових предака заиста у њима молили, али су се молили на оном језику који и данас може да се чита са натписа фреска у Дечанима, Пећкој патријаршији, Грачаници, Богородици Љевишкој. Када негирамо своје порекло или га потискујемо неминовно у себи стварамо фрустрацију од које се ослобађамо различитим илузијама или кривећи некога другог за тескобу у коју смо запали, не прихватајући да је тај други неко од кога и сами потичемо. Има међу косовско-метохијским Албанцима и оних који су свесни свог даљег порекла и не стиде се да то признају, те мислим да је могуће да се дубље ради на јединству. Не око неког политичког програма или националног циља, где су разлике често непремостиве, него око темељних, универзалних, људских вредности, које су људима препознатљиве на свим меридијанима, на свим континентима“, сматра епископ Иларион.
Нема бојазан да би оваква врста ревизије историје могла да се догоди и када је реч о српској културно-историјској баштини на Косову зато што је, поручује, истина тиха, али увек исплива на видело.
„Ја се надам, да ће та истина, а истина на нашем језику јесте оно што јесте и оно што је увек исто. Она је тиха, некада делује да је потиснута, али кад-тад она исплива на видело. Те ја лично немам ту врсту бојазни да ће таква врста неке ревизионистичке историје да се намеће. Зато што сам хришћанин и оптимиста сам. То су изазови који свакако постоје и на такве сигнале треба да реагујемо, посебно на покушаје да се наша црквена имовина узурпира, да се наше цркве и манастири прогласе за нешто што нису, да им се измени идентитет. Ту свакако треба предузимати непрекидно конкретне кораке. Али, на нама је да радимо те конкретне ствари и да се надамо у Бога“, закључује у божићном интервјуу епископ новобрдски, викар патријарха српског Иларион.
Извор: Косово онлајн
