Марко и Маја Ћурчић упознали су се пре 10 година у Призрену, а онда су одлучили да ту свију гнездо и наставе заједнички живот у оквиру Богословије, у којој је Марко запослен. Ове године родила се њихова ћерка Маша, па Марко и Маја истичу да Призрен сматрају својим градом, који не планирају да напусте.
Марко је у Призрен дошао 2012. године захваљујући владики Теодосију. Добио је посао у Богословији, у којој и данас ради. А, онда је ту основао и породицу.
„По завршетку Медицинске школе, због немогућности запослења у Грачаници, био сам принуђен да се сналазим како знам. У манастиру Високи Дечани сам радио пет и по година на грађевини, а онда ме је владика Теодосије пребацио у Призрен и од тада сам овде. Скоро 12 година. Радим као помоћник економа и возач“, прича Ћурчић за Косово онлајн.
Истиче да су услови за живот добри, јер имају кров над главом и пристојна примања од којих могу да живе.
Никада за 12 година колико је Призрен његов дом, није имао никакву непријатност.
„Живот у Призрену је добар. Што се комшијских односа тиче, лепо се слажемо, знамо се, сви причају српски, а они кажу бошњачки… Али, сви се разумем и никада, за све ове године, нисмо имали проблем или доживели неку непријатност“, казао је Марко.
Истиче да у Призрену живи свега неколико Срба, али га радује што осим његове ћерке у граду има још петоро српске деце.
„Мало нас је, петоро или шесторо Срба, углавном старији људи. Виђамо се бар једном недељно у цркви на литургији и сви смо упућени на цркву и Богословију“, додаје он.
Мала Маша, рођена ове године, једина је беба у Богословији.
„Отац Јован, старешина Храма Светог Ђорђа има три сина, а отац Владан, старешина Богородице Љевишке има две ћерке, тако да је укупно шесторо српске деце у Призрену“, казао је Ћурчић.
Каже да је Призрен заволео и никада не би желео да га напусти.
„Никада не бих хтео да одем, једино ако баш мора због детета касније због школе, али она је још мала. Имамо времена, тражићемо неко решење. Последња је опција да се иде из Призрена“, поручује Ћурчић.
Марко је у Призрену 2015. године упознао и своју животну сапутницу Мају, која је тренутно највише задужена за бригу о њиховој ћеркици Маши.
Она је живот у Подгорици заменила Призреном, који је много заволела и никада се није покајала због доласка.
„Долазила сам овде, јер се моја најстарија сестра удала овде 2011. године, а 2015. је добила ћерку. Ја сам дошла да јој помогнем и остала овде мало дуже. Марко и ја смо се упознали, почела је наша прича, која је крунисана браком 2017. године“, почиње Маја њихову причу.
Венчали су се у манастиру Грачаница.
Живот у Призрену им је, каже, веома леп, без обзира на околности.
„Призрен сам заволела као да је мој град, као да је Подгорица. Ту сам провела најлепше године живота. Овде сам од своје 21. године, сада ћу скоро 30. Ту смо се упознали, провели прве брачне године, добили бебу, а иако је рођена у Подгорици, одраста овде. Где год сутра били Призрен ће заузимати посебно место у нашим срцима“, истакла је Маја.
Указујући на значај Богословије, Марко напомиње да она сабира Србе и представља њихов центар окупљања у Призрену.
„Има много радних места која су се пружила омладини, која одавде финансира своје породице и живе од плате коју зарађују у Богословији, захваљујући нашем владики Теодосију који је покренуо обнову Богословије. И, све се вратило на своје место. Махом смо сви млађи. Било је ту и колега који су долазили, радили док не дођу деца, али су затим мораи да напусте Призрен“, казао је Ћурчић.
Напомиње да је живот у Призрену леп, али да му недостају Срби, као и то што нема школе, ни амбуланте.
„За сваку малу прехладу или контролу, нама, али и нашим ђацима у Богословији, треба да пређемо 90 километара у једном смеру до Грачанице, Лапљег села или до Митровице 120 километра. Проблем је што немамо своје здравство, школство, што нема српских установа. Али, имамо своја возила и сналазимо се на све начине“, казао је Ћурчић.
Извор: Косово онлајн
