Дугогодишњи тренер Новог Пазара био је део чувене генерације зелено-црних који су 1978. године играли финале Купа Југославије против Ријеке. По његовим речима те сезоне било је мало квалитетнијих екипа од Трепче, али данас је ситуација много другачија. Трепча се такмичи у четвртом степену српског фудбала, у Зони Морава и, због добро познатих разлога, своје ривале дочекује далеко од куће, у Баљевцу, месту које припада рашчанској општини, преноси Моззарт Спорт.
Тамо ће, у оквиру шеснаестине финала Купа Србије, од 13 сати гостовати Раднички из Ниша. Играли су Рудари претходних година и против Црвене звезде (2019), ужичке Слободе (2016), Војводине (2014), мало у Звечану, мало у Старој Пазови.
„За нас је меч против Радничког из Ниша много више од обичне утакмице. Једва чекам да почне, првенствено због ових наших многобројних клинаца. За њих ће то да буде велики доживљај. Не надамо се неком резултату или да освојимо Куп Србије, али верујем да ћемо да пружимо озбиљан отпор суперлигашу са Нишаве“, најављује тренер Жарко Караматић, не тако давно првотимац Трепче и некадашњи играч Младости из Апатина, зрењанинског Баната, Радничког 1923 из Крагујевца, сарајевске Славије и Сарајева, Радника из Бијељине…
Није једноставно данас бити фудбалер или тренер Трепче.
„Генерално, јако нам је тешко доле. Комплексна је ситуација јер стално гостујемо. И када смо домаћини, до Баљевца путујемо сат и по времена. Хвала челницима локалног Рудара, хвала свима из Баљевца. Задовољни смо како нам излазе у сусрет. Имаће прилику да у свом месту гледају суперлигаша. Драго ми је због момака кад се деси нека победа, поготово ако је попут оне над лидером Шумадијом 1903 из Крагујевца (1:0). Изгарали смо на терену. Кад се завршила утакмица, колега са супротне клупе дође и каже: ‘свака част’. Опет, дешавали су се и тешки порази на страни. Реално, имамо јако младу екипу. Момци се полако навикавају на сениорски фудбал. Како време одмиче, мислим да ће да буду све бољи. Након последње победе над Баном 1931 из Рашке (1:0), надам се да ћемо наставити са бољим резултатима“, наводи Караматић.
Најпознатије име у тренутном играчком кадру Трепче је Немања Вучић, са суперлигашким искуством из Земуна, Војводине и Вождовца.
„Сви играчи су са простора Косова и Метохије, једино је голман Кадир Хајровић из Новог Пазара. Иначе, нисам ни претпостављао да се у овом рангу игра толико захтеван фудбал. Екипе су поприлично спремне, можда негде мало каскају на тактичком плану. Доста је занимљивих и младих момака, уз неке искусније што се враћају из јачих рангова како би завршили каријере. Променила се ситуација, све је мање оних изразито габаритних у струку. Можда тек неки старији, али ретко. У принципу – сви су фит. Надам се опстанку, уз адекватан тренинг. Иначе, моји играчи све обавезе одрађују перфектно“, прича Караматић.
Косовску Митровицу и Ниш повезује покојни Борислав Стевановић, чувени Бора гол. Посебно се истакао у нишком Радничком и Раду.
„Бора је из нешто старије генерације, па га нисам лично познавао. Био је велики играч, сигурно један од најбољих у Трепчи. Оставио је дубок траг овде, али и у сваком клубу чији дрес је носио“, завршава Жарко Караматић причу за Моззарт Спорт.
Нека друга имена су, ипак, исписала највећи успех Трепче. Драган Мутибарић, Драгољуб Љиљак, Фикрет Грбовић, Рафет Прекази, Ердоан Целина, Драган Милетовић, Миодраг Радојевић (Љубомир Радевић), Рамадан Цимили (Вахедин Ајети), Мишко Столић, Фисник Адеми и Илија Савовић. Истински заљубљеници у бубамару рођени пре пет и кусур деценија на прву ће вам набројати састав Трепче, тада из Титове Митровице, који је крајем маја 1978. године пред 45.000 гледалаца играо са Ријеком на београдској Маракани за трофеј у Купу Југославије. У финалу их је зауставио Милан Крља Радовић у првом минуту првог продужетка – 1:0 за Ријеку.
Претходно је дружина тренера Хиснија Мађунија у најмасовнијем такмичењу за сезону 1977/78 елиминисала код куће екипу крушевачког Напретка (1:0), па Олимпију у Љубљани (0:0, пеналима 5:3), Борац у Чачку (1:0) и у полуфиналу тим загребачког Динама (0:0, пеналима 5:4).
Бајке у том издању Купа Маршала Тита присећа се рођени Новопазарац Фикрет Грбовић, својевремено леви бек модерног кова и један од предводника најбоље Трепчине генерације икада.
„Требало је да подигнемо пехар, мислим да смо били бољи. Судија (Радмило Ристић) нам је у четвртом минуту поништио чист гол, када је на мој центаршут Цимили главом затресао мрежу Радојка Аврамовића. Скочио је метар изнад голмана и центархалфа Ријеке, који су се сударили. Није ту било никаквог контакта са Цимилијем. Ми се радујемо, а судија свира фаул. Одлучио је Радовић почетком првог продужетка, после грешке Целине. Узео му је популарни Крља лопту скоро на центру, кренуо сам ка нашем Мутибарићу и савладао га“, прича Грбовић.
Полуфинале са Динамом из Загреба остало му је у посебном сећању.
„Три дана пре борбе за финале Купа Југославије добили смо у првенству Загрепчане на нашем стадиону са 2:0. Куп утакмица завршена је 0:0, а ја сам у пенал серији постигао одлучујући гол. Преко пута мене био је Томислав Ивковић. Стари стадион Трепче могао је да прими 10.000 људи, са Динамом их је било гарантовано 13.000 до 15.000. Ма, убеђен сам да је само пет екипа имало већи квалитет од нас у том тренутку у Југославији, иако смо несрећним сплетом околности испали из елитне дивизије. Разлог – нисмо имали управу способну да нас испрати“, констатује Грбовић.
Са сетом у гласу, Фикрет Грбовић завршавајући разговор за Моззарт Спорт, током ког се присећао славних дана клуба из Косовске Митровице, казао је „Поздрави ми Трепчу“.
Извор: Моззарт Спорт, Косово онлине