Милица Матијевић из Института за упоредно право изјавила је да једна трећина интерно расељених лица у Србији живи у тешким социјално-економским условима и не може да оствари своја основна људска права, а оно што је неопходно урадити јесте боље правно регулисање њиховог положаја и редовно вођење статистика.
Матијевић истиче да је интерно расељење проблем глобалних размера, те да је у свету прошле године било 75 милиона интерно расељених. Анализе су указале да је то постао глобални проблем због тога што интерно расељење изазвано ратом, оружаним сукобима или масовним кршењем људских права по правилу траје јако дуго – у просеку 20 година.
„То је нама који се бавимо овим проблемом указало на околност да је интерно ресељене много више од успостављања једнозначне везе између насиља и расељења. Дакле, није тачно да интерно расељење престаје оног момента кад насиље, оно најбруталније насиље, престане, што можемо да видимо и у нашој земљи“, каже Матијевић за Косово онлајн.
Србија и даље има огроман број расељених лица. Према статистикама Комесаријата за избеглице и миграције које, како оцењује, „нису баш најажурније“, у Србији и даље живи близу 200.000 интерно расељених лица, од чега је једна трећина изложена веома неповољним условима живота.
„Дакле, живи у тешким социјално-економским условима, међу њима влада и даље висок степен незапослености и изражена је њихова неспособност да остваре своја имовинска права. А истовремено статистике говоре да је девет десетина породица које су избегле са КиМ 1999. и касније током мартовског Погрома имало решено стамбено питање, поседовали су непокретности“, објашњава.
Оно на шта појам „продуженог расељења“ указује је то да се интерно расељење не завршава завршетком сукоба, да траје, не само зато што су та лица социјално-економски веома угрожена, него и због тога што и даље не могу да остваре неки број својих људских права под истим условима под којим та права могу да остваре и други грађани.
По њеним речима, ИРЛ-а ту спадају и интерно интерно расељена лица, она која су напустила своје место порекла, али су остала да живе на Косову, али не и тамо где су живела пре сукоба – најчешће не могу да остваре права по основу пензијског осигурања у оној мери у којој би требало на основу минулог рада. Осим тога, они не могу да остваре своја имовинска права, разних категорија, најчешће не могу да остваре право на реституцију имовине која је уништена или оштећена током сукоба, не могу да остваре право на повраћај поседа због тога што им је имовина узузрпирана, али веома често не могу да остваре ни нека своја најосновнија права као што је право на слободу кретања.
„Њима често виси над вратом оштрица потенцијалних злонамерних пријава за учешће у неким нелегалним активностима током рата, злочинима итд, која могу да буду малициозно инспирисана потпуно другим мотивима од оних да се утврди истина“, упозорава Матијевић.
Наводи да би положај интерно расељених лица требало још боље правно регулисати, да се статистике редовно воде и то из неколико разлога.
„То ће врло јасно показати које су то теме којима политички преговори треба да се окрену, да би били успешни. Један од њих је питање уништене, оштећене или узурпиране имовине, али има и бројних других питања. На Косову, нажалост, никада до краја није спроведена транзициона правда. То је правда која би требало да омогући остварење низа права која су врло карактеристична за околности које су довеле до расељења. То је и једноставно питање ‘Ко има право да спроводи истраге у вези са ратним злочинима након што је наступило какво такво стање мира?'“, каже Матијевић.
Други разлог због кога су важни правно регулисање положаја интерно расељених лица и статистика јесте тај што ће тим лицима бити заштићена и она њихова права која све ово време нису могла да адекватно спроводе или остварују, а протоком времена неће нестати њихова правна основа да остварење тих права захтевају.
„Оно што је вероватно најбитније јесте: Јаснијим приказом тога колико данас у Србији живи интерно расељених лица и која све права та лица још увек нису у стању да остваре ће јасно указати на то шта треба да буде садржина преговора око КиМ. Та интерно расељена лица више неће бити у запећку тих преговора, она ће бити легитимна тема тих преговора и њихово укључивање у преговоре било непосредно путем удружења, било тако што ће се преговори бавити оним темамам које су за њих животни проблем свих ових деценија, ће омогућити да ти преговори можда и добију неку шансу да заживе и да доведу до неког трајнијег решења и мира који сви прижељкујемо“, закључује Матијевић.
Извор: Косово онлајн
