Масовно окупљање грађана, присталица тадашње Демократске опозиције Србије (ДОС) које се догодило 5. октобра 2000. године, довело је до одласка са власти дугогодишње прве личности Србије, тада на позицији председника Савезне Републике Југославије, Слободана Милошевића.
Нагомилано незадовољство деведесетих, које је додатну димензију добило агресијом НАТО на Србију 1999. године, довело је до изборних резултата крајем септембра те 2000. године, којим је дотадашња неприкосновена позиција Слободана Милошевића на челном месту земље доведена у питање.
Како је званично обелодањено по окончању петооктобарских промена на септембарским изборима 2000. године, за позицију председника Савезне Републике Југославије, Слободан Милошевић је добио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто гласова. Кандидат тадашње Демократске опозиције Србије Војислав Коштуница добио је тада добио 2.470.304 гласа, или 50,24 одсто.
Међутим, тадашња Савезна изборна комисија је 28. септембра, четири дана по окончању избора, објавила да нико од кандидата није добио довољан број гласова, односно преко 50 одсто, те да следи други круг избора за председника СРЈ.
Како је тада саопштено, у првом кругу, 24. септембра 2000. актуелни председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић је добио 38, 62 одсто гласова, док је Војислав Коштуница добио 48,96 одсто.
Други изборни круг заказан је за 8. октобар.
Прваци тадашње Демократске опозиције Србије на саопштење Савезне изборне комисије реаговали су одбацивањем наведеног. Лидери ДОС-а одмах су инсистирали да другог круга неће бити пошто је Војислав Коштуница, како су тврдили, у првом кругу добио преко 50 одсто гласова.
Уследио је позив на отпор, штрајк и блокаду земље, а онда и на масовно окупљање. После прогласа генералног штрајка, масовно окупљање у Београду заказано је за 5. октобар у Београду, на платоу испред Савезне Скупштине.
Уследиле су, тог дана, колоне из разних крајева Србије пут Београда, које полиција није успела да заустави.
Процене о броју учесника протеста у центру Београда разликују се, али реч је извесно о најмасовнијем протесту против власти Слободана Милошевића. Била је то последица како беса због широког уверења да постоји изборна манипулација, тако и фрустрација нагомиланих током деведесетих.
У Београд су се тада слиле десетине хиљада грађана из унутрашњости, углавном у организацији ДОС. Полицијске снаге су извесно време покушавале да зауставе колоне аутобуса и других возила на локалним и регионалним правцима као и на прилазима Београду. Притом је неретко било видно да полиција делује безвољно, рутински, те да је релативно брзо одустајала од намере да колоне заустави.
Када је окупљање пред Савезном Скупштином омасовљено, поједини демонстранти упали су у здање Скупштине коју су изгледа обезбеђивале недовољне полицијске снаге. Заузета је, паралелно, полицијска станица у Улици мајке Јевросиме.
Такође, уследио је упад у оближњу зграду Радио Телевизије Србије, у Таковској улици. Попут оног што се догодило у Скупштини и у РТС-у је демолиран део простора и изазван је пожар. Демонстранти су се на том простору, потезу између здања Скупштине и комплекса Старог двора, односно данашње Скупштине града и зграде Председништва, задржали током читавог дана, а онда у нешто мањем броју и током ноћи.
Слободан Милошевић је сутрадан признао изборни пораз, пошто је у Службеном листу СРЈ објављено да је његов противкандидат у првом изборном кругу добио више од 50 одсто гласова. После сусрета са Војиславом Коштуницом, председничким кандидатом ДОС-а, 6. октобра, преко једне београдске приватне телевизије он се обратио јавности и објавио повлачење.
Честитао је притом противнику, коментаришући да ће се он сам надаље посветити породици. Сутрадан, 7. октобра 2000, Војислав Коштуница је положио заклетву пред посланицима Савезне скупштине. Две особе изгубиле су живот током петооктобарских протеста а више десетина је повређено, како грађана, односно демонстраната, тако и припадника полиције. Погинула је, несрећним случајем, Јасмина Јовановић, док је Момчило Стакић преминуо од срчаног удара.
Слободан Милошевић је преминуо марта 2006. у Хагу. Упркос датим гаранцијама, он је 1. априла 2001. ухапшен, да би у јуну био изручен Хашком трибуналу, где је умро током суђења, званично од срчаног удара. Зоран Ђинђић убијен је марта 2003. у атентату, у дворишту Владе Србије у Немањиној, у Београду. Војислав Коштуница повукао се из активне политике. Други актери тадашњих догађања нашли су се временом, на различитим па и опречним странама политичког спектра.
Извор: Танјуг
