Велики српски песник Перо Зубац, прошлогодишњи лауреат, добитник награде Песничких сусрета „Лазар Вучковић“ учествовао је и ове године на традиционалној манифестацији песника у пратњи сина Милоша, књижевника, музичког уметника и кантаутора.
Велики је фан радија, како каже, па је у паузи између наступа са задовољством посетио Радио Косовска Митровица.
„Ја не могу да заспим док нешто не одслушам па угасим. Мени је радио потреба и када радим нешто, поређано ми је на разним станицама, да не бих бирао и тачно знам шта ћу да слушам. Шест, овако стоји на каучу и један увек носим на пут“, каже доајен српског и југословенског песништва, књижевник, преводилац и новинар Перо Зубац.
Таман, као да пријатељство траје онолико, колико и његова поема „Мостарске кише“, чија је интерпретација увод у разговор, тек толико да асоцира на љубав, и према поезији и према радију. Поред, његова десна рука, звезда водиља и подршка – син Милош, доктор књижевних наука, кантаутор, који прати „свог старог“ уз звуке гитаре свуда где год наступа. Такође, као и Пера, каже да има велику наклоност према радију, Дошао је као лектор у информативну редакцију Радио Новог Сада, али због гласовних способности и добре дикције често је радио као спикер али и аутор радијских емисија о језику.
„Нарочита наклоност је моја према радију, због природе тог посла. То је мислим у времену које нам је дато, морате да радите у том времену. Али постоји неко упоредно време које се ствара између људи, који се у том послу јако зближе. Радио је стварно магичан“, каже Милош.
Живот и дело доајена српског песништва тешко да може стати у једносатну радијску емисију, али слике се ређају, Перо прича о свему као да је јуче било. Педесет збирки песама, двадесет антологија, награда више него година старости. Поему „мостарске кише“, Перо Зубац написао је са својих деветнаест година и од тада живе са Светланом, сви који воле, волели су или су вољени, захваљујући Зупцу.
Његова скромност се види у свакој изговореној речи, али Милош не жели да пропусти да све о свом оцу, на шта је посебно поносан на глас изговори. То је обострано. “Милош неће да каже он је доктор књижевних наука“, допуњује Перо Зубац.
„Дошла су времена да се човек извињава кад је доктор књижевних наука, пошто је то тако лако постати. То мој Перо воли о томе да говори ја ћутим о томе“, каже Милош.
Перо Зубац каже да је код њега све у животу случајно и објашњава како је волео све градове бивше Југославије, одлазио у Сарајево, Мостар, родно Невесиње, Подгорицу, Суботицу, Загреб а нашао свој мир и уточиште у Новом Саду. Поносан на Гимназију „Иван Горан Ковачић“ коју је завршио, Зубац је испричао о тадашњим критеријумима школства и то што му је професор светске књижевности касније рекао, „не треба теби факултет, знам где си ишао“!
„Нисам ја тада писао песме, ја сам био спортиста. Имао сам за професора физичке културе у Гимназији државног првака у боксу Петка Радовића, који је заслужан што сам ја у шеснаестој години упознао Бранка Миљковића. Прве песме и пре „Мостарских киша“, објављивао сам у „Телеграму“ изузетној ревији за културу у рубрици „Нова имена“. Објављивало је по нас неколико, а када сам „кише“објавио, то је било први пут да сам био једини и потписан као Перица Зубац, сећа се.
Испричао нам је како је настала чувена песма, и како то инспирација долази сама по себи, просто „кад дође“, и узгред поменуо како је направио сада паузу од годину и по дана да није писао песме.
„Нисам писао а одједном се десило да сам добио неке награде које уопште нисам очекивао. Милошу су прво јавили да ћу добити награду „Скендера Куленовића“, то је највећа награда Скендер, мислим, посебно Козара……Ја сам мислио да су ме прескочили, јер дешава се то, ја сам навикао. Имам ја више награда него година“, каже Зубац, опет скромно, бројао је због неког податка.
Зубац прича да никоме о томе није говорио и да су знали само он и син Милош, да би у року од месец дана од председника писаца из Ниша Далибора Поповића, сазнао за још једну веома угледну награду – „Рамонда Сербика“.
Зубац важи за човека помирења, воли све где год се појави не прави разлику између људи, нација, вера, има ширину, а сам каже да је за то заслужна његова Гимназија. “То је то, тамо смо били, Срби, Муслимани, Хрвати…“Колумне које је писао за издаваче у Сарајеву, Подгорици, Београду, Суботици, Загребу говоре у прилог томе.
„Кише су ми отвориле пут, постанеш популаран и онда….Нисам ја ту нешто посебно заслужан. Ја сам то осећао као један заједнички простор. И данас је то тако, у Сарајеву, и не само тамо, ја и Милош смо као код куће“, каже Зубац.
Почетком деведесетих година, забрањивано је издаваштво Пере Зупца. Он каже да о томе није јавно говорио и да му то не треба у биографији.
„Неки су направили каријере од тога, што им је забрањена песма или књига. Мени апсолутно то није било потребно и нигде о томе није писано и остало би тако да није Милош то….
Милош, као његов потомак осећао је дубоко у себи неправду према његовом оцу. Реч је, каже, о књизи „Хазарске песме“ која није могла да буде штампана из политичких разлога.
„У време када се најављивало велико зло које ће доћи, мој стари је пао у сенку, политичку и сваку другу, и он никада о томе није причао. То је мени био један велики наук, како се он држао у тешко време. Сећам се као дечак, како је било нама као породици, како је њему било, колико је било притисака, позива телефоном ноћу, претњи и свега што се догађа, када човек падне у политичку сенку. Никада он то није брендирао, али сам ја памтио, растао и уз то искуство, а један једини примерак који је одштампан Пери, ја сам растао и уз ту књижицу и могао да читам песме. И ничега ту није било, због чега би требало ту књигу забранити“, каже Милош.
„То је била једна тешка, тамна књижица, честитих стихова и покушаја да се стварност поднесе“, описује „Хазарске песме“ свог оца Пере Зупца.
Он је те песме заволео, каже да су имале своју вредност. Знао је шта је у питању, његов отац је био човек коме су сви окренули леђа, пријатељи на улици нису хтели да се јаве и прелазили на другу страну.
„Пера је писао само како се осећа, што губи целу једну земљу, губи пријатеље и губи наравно себе. Комади човека нестају са земљом која нестаје. И много касније када сам ја почео да се бавим музиком, онда сам одлучио да те песме, да проберем стихове и да их објавим на албуму „Хазарске песме“. Сјединио сам их са неколико мојих песама, нису биле само Перине и још једна песма мог пријатеља из Загреба. Заправо хтео сам да снимим блуз албум на српском језику и то сам учинио“, рекао је Милош.
„Вратио се из рата, ћутљив никоме не верује
Иде обноћ по црквама свеће припаљује,
Све му цркве исте не загледа која је.
Бог је један, ако га има,
Или је слеп па све ово не види,
Или га нема па је све једно“…. То су такве песме, попут ове “Слепи Бог”, због којих се не забрањује књига, а људи који су одлучили да се књига не штампа у то време, нису ни читали поезију.То су осећања оног времена“, каже Милош.
И док Пера није желео да гради каријеру на једној књизи забрањених стихова, што би многи урадили, његов син Милош с поносом је објавио тај албум. То је каже једна добра прича, јер је истинита и завређује да буде обелодањена. Упоредио је са воћком, која на једном тлу није могла да да плода, за десет година родила је на другом тлу, уз музику.
„Да није било Милоша, то би за мене била једна од сто и нешто књига“, додаје Пера, поново потврђујући своју благу и скромну природу. Прича је једноставна, одбио сам једну конкретну и веома коректну понуду Слободана Милошевића“, кратко је рекао и завршио део приче Перо Зубац.
Други део је да су приватни издавачи у то време одштампали један примерак спорне књиге Пери Зупцу ,а за успомену су у књизи остали рецезенти Никола Милошевић и Драгош Калајић, што је Милош шаљиво прокоментарисао: „Десна рецензија за левог песника“.
„Мостарске кише“ рецитовали су многи глумци и не само глумци…Перо каже да има многе снимке, али посебно му је жао што нема снимак Милоша Жутића, који је био његов врло добар пријатељ.
Косово – Љубав у изразито неповољним околностима
Прошлогодишњи одлазак и повратак из Грачанице и Призрена био је посебно надахнуће и инспирација Милошу за песму “Повратници у љубав“, шта је доживео на Косову и шта је Косово за њега и поделио је са слушаоцима.
„Љубав у изразито неповољним околностима, често непријатељским!“ То је Косово за мене, каже Милош.
Приче Пере Зупца, о његовом животу, каријери, препрекама на том путу, само су инспирација да се извуче поука да „тамно није увек тамно“ и постави питање шта је време у невремену а шта невреме у времену. Сигурно је било и тежих времена, али мотив и путоказе Перо Зубац има и за савременике овог доба.
„Пратим све нормално и све ми тешко пада као сваком нормалном човеку, свакоме ко има душу. И наши доласц,и Милошеви и моји су знак колико поштујемо свакога ко је остао на овом нашем светом тлу. Не могу ја да поредим сада оно време у оној земљи у којој сам ја овде долазио као омладински руководилац и често седео у „Грмији“(Приштина) са председницима. То нису више та места…Призрен више није Призрен, Подујево више није Подујево”, са сетом прича Зубац.
Увек ми је било у глави да ми знамо да је то наше, а они мисле да је то њихово. Како ће се то окончати, ми никада нећемо признати да то није наше и то је јасно“, каже Зубац.
Препричава догађаје и често каже „због минулог рада“, е управо због тога, Пере Зупца сећају се и старије генерације Албанаца који га на личној карти препознају уз опаску: “Перо, био си ми лектира“!
Посебан утисак на Зупца је оставила последња успешна турнеја од месец дана. Мостар, Невесиње, Приједор, Ниш и још много градова….живот му каже продужавају Милошеве ћерке и помало путовања ради поезије.
Перо Зубац казивао је на крају стихове које никада није јавно презентовао до тог тренутка, одмахујући руком да му није потребна музичка пратња, иако се на тренутак учинило да ће Милош тихо засвирати.
„Кад би ти умрла ја бих написао најлепшу песму,
такву песму нико на свету не би умео написати о љубави,
Али ја бих волео да ту песму никада не напишем,
макар без мога имена остале све антологије овога света,
макар ме сутра заборавили,
ја бих волео да ту песму никада не напишем“…….
Перо Зубац
Извор: Радио Косовска Митровица