Неговање традиције и обичајних, народних песама, у којима се осећања човекова преливају и додирују најнедоступније слојеве душе, особен је за народе који живе жал.
На нашем поднебљу, то је балкански блуз, који претаче емоције, и погађа директно у срце. Ретки су млади гласови, који преносе и оживљавају песму, док истовремено ређају слике једнаком јачином попут оних из филма. Рекло би се да их више нема. Међутим, глас Сашке Стефановић из Лешка, попут Шехерзаде, прича 1001 причу на језику севдаха.
Ова двадесетдвогодишња девојка, завршни студент етномузикологије, свој севдах наследила је од баке по мајци. Њена бака, Зорица Павловић, некадашња чланица КУД-а Копаоник, неговала је традиционалну музику, али је преовладало интересовање за севдалинку, коју је наследила од свог оца. Своју љубав према овој врсти музике преносила је и на своју породицу. Сашка је расла слушајући њу и њену сестру Звездану, које су неговале праву и квалитетну музику, иако нису биле музички образоване.
Свој музички дар показивала је од малих ногу. У основној школи „Стана Бачанин“ њен наставник музичког, Марко Младеновић, одмах је запазио изузетну даровитост ове девојчице и утицао на њене музичке почетке, иако она као основац није знала чиме ће се у животу бавити.
„Ја сам себе видела да могу да будем и сликарка, и певачица, и наставница српског, и све редом. Све ме је од тих лепих уметности занимало“, каже Сашка.
Бака Зорица је Сашки и предложила да свој дар покаже и другима и наговорила је да се са само десет година пријави на такмичење „Акорди Лешка“. Све до тог тренутка, Сашка је наступала само у школи, на светосавским концертима, у хору, али никад као солисткиња. Уз подршку породице, пријавила се на такмичење песмом „Сејдефу мајка буђаше“ и освојила награду за најмлађег учесника такмичења. Следеће године, са 11 година, на такмичењу је наступила у народној ношњи са песмом „Болна лежи Анђелија млада“ и победила.
„То ми је, на неки начин, и била прекретница ка томе да ли ћу уписати музичку школу и шта ћу даље радити“, каже Сашка.
Жеља и воља надокнађују пропуштено
Наставник музичког, који је свирао у оркестру Дејана Грујића, знао је да дар, у виду апсолутног слуха, Сашка треба да развија и саветовао је њеним родитељима да је упишу у музичку школу. Иако са закашњењем, они су га послушали.
„Ко год жели да се упише у музичку требало би да се упише са девет година, већ кад је трећи разред. Ја сам се уписала у музичку кад сам била шести разред основне“, наводи Сашка.
Да би се надокнадило пропуштено, требало је упоредо ићи у основну школу и ванредно давати испите за нижу музичку школу у Новом Пазару. За једну годину давала је по два разреда. Како би све постигла, Сашка је ишла на приватне часове солфеђа и теорије музике и клавира, код професорке Верице Михајловић, у Лепосавићу, док је упоредо са наставником Марком остајала после редовних часова у школи и вежбала.
„У почетку није било лако. Вежбање једне руке, вежбање друге руке, спајање. Све редом било је јако захтевно, али ето. Већ кад је био тај 3-4 разред ниже музичке, доста тога сам покачила, много ме више заинтересовало.“
Марљивим трудом и радом успела је да сустигне своје вршњаке. Иако је било и тешких тренутака, никада није помислила да треба да одустане од свог сна.
„Помислим, ако већ имам талента, ако ме већ неко усмерио, и то с разлогом, ја ћу да радим и има то да постигнем по сваку цену, па како год.“
Наставници и професори давали су јој мотивацију и ревносно је форсирали. Сати вежбања и улазак у свет класичне музике довео је до тога да Бетовенову „Месечеву сонату“, која спада у програм за средњу школу научи већ у седмом разреду основне школе. Што се испита тиче, некад је било успеха, а некада, због треме, мало мање.
„Некад, колико год да ја вежбам, трема преовлада на том самом испиту. Склизну ми прсти, па ми се смањи нека оцена. Није толико драстично, али дешавало се и то“, истиче Сашка.
Циљ јој је био да упише средњу музичку школу и колико год захтевно било спремање испита, успела је све да постигне и уписала у Краљеву средњу школу за традиционално певање и свирање.
Прилагођавање на нову средину за Сашку није било лако
Одвајање од породице је било тешко, али је успех захтевао прилагођавање. Живот у дому са различитим вршњацима, донео је ново окружење, нове људе, нова искуства, али и ново надограђивање већ стеченог знања, учење комплекснијих ствари. Професори су много помогли.
„Имала сам једног дивног професора солфеђа, Александра Попадића. Он је човек из Краљева. И он, такође, има апсолутни слух, тако да сматрам да ме он у том миљеу професора најбоље разумео.“
Средња школа донела је и свестраност у традиционалном певању. Поред солистичких наступа, певала је и у групи, а са школом је посетила многа места у Србији и иностранству.
„Било је доста ту новог искуства, свега новог и толико наступа, да ми је то много значило за отклањање треме. Кад сам кренула на факултет, после више нисам имала тих проблема. Увек, наравно, постоји нека доза, али доста сам себи подигла самопоуздање, кроз те наступе, кроз све“, додаје Сашка.
Сашкина мама, као последицу трауме из детињства, има оштећен слух. Своју ћерку, која има апсолутни слух, може да чује само делимично, у зависности од даљине и позиције на којој се налази.
„То је нека Божја воља и Божји дар да то што је њој одузео, мени је додао. Захваљујем му на томе. То је велики дар. Да се опет родим исто бих све радила и опет бих се бавила музиком.„
Факултет и Радио Београд – друга кућа
Обилазећи разна места по Србији, у потрази за локалним младим музичким извођачима, екипа Радио телевизије Србије, која организује такмичење „Сабор песме и лепоте Србија“ стигла је у Краљево. Сашку, заједно са још неколико других ученица, позвала је професорка и препоручила им да се пријаве за такмичење. Прошавши аудицију, она је била позвана да, заједно, са другим младим извођачима учествује на фестивалу овог радија. Међутим, због короне, наступи су одложени.
Ипак, за то време, Сашка је уједначено радила и припремала се за факултет. На пријемном испиту била прва на ранг листи – од могућих 100 поена, освојила је 93.
„То је мени тад био највећи успех који сам могла да постигнем и кренула сам у том правцу.“
Уписала је етномузикологију, у Београду, и за њу се отворио један потпуно нови свет. Још у првој години факултета, почела је да шири своје видике. На предлог професорке, радила је семинарски рад о Силвани Арменулић.
„Схватила сам да је Силвана, иако је живела 37 година, толико богат репертоар оставила иза себе. Снимила је преко 100 песама и издала много албума. И она је почела са севдалинкама. Прве наступе имала је на Илиџи, у Сарајеву, у кафанама са 16, 17, година“, наглашава Сашка.
Како је имала за задатак да преслуша целу дискографију, откривала је један нови певачки свет.
„Осим тих комерцијалних севдалинки, које иначе сви знамо, сазнала сам за један велики репертоар који никад у животу нисам имала прилику било где да чујем. Те песме су ми се свиделе, да сам се ја још више заљубљивала у тему коју радим. Мени је Силвана, малтене, постала узор певачки, једна дива кафанске музике. Она је толико господски изводила, толико је била културна на сцени, да ми је баш то привукло пажњу. Пуно тих севдалинки сам научила због тога“, напомиње.
Уследио је позив из Радио Београда за наступ у Ушћу код Краљева. Тамо је наступала са песмама „Болна лежи Анђелија млада“ и „Ево ову румен ружу“ и освојила друго место. На следећем фестивалу „Сабор песме и лепоте Србије“, у Гучи, наступала је са песмама „Мој драгане, што ме заборављаш“ и „Ој месече, звездо сјајна“. Ту је освојила прву награду. Такође, наступила је и у Требињу, на фестивалу народне музике, које је организовао Александар Софронијевић.
Убрзо је била позвана у Радио Београд, јер су Данка Стојиљковић, Влада Пановић и његов оркестар, као и уредница Мира Дробац желели да је чују и предложили јој да снима архивске снимке за овај радио. Њен глас и њена личност уврстили су је међу званице вечери Радио Београда „Тренутак за музички почетак“ посвећено вокалним солистима. Због свог кратког музичког стажа у архиви, позив није очекивала, што је посебно обрадовало.
„Вече није било такмичарског типа, већ једна интимна атмосфера, са драгим људима. Ту сам са ансамблом Радио Београда, под управом Синише Вићентијевића, певала песме ‘Низ калдрму клепећу нануле’, од Аземине Грбић, и ‘Зашто ми срце рани’. Након тога сам била сам позвана од стране уреднице да снимим свој први трајни архивски снимак.“
Нове обавезе захтевале су посвећеност, али факултет није занемаривала.
„Приоритет ми је био факултет, па све остало. Али, Бог је наместио да сваки пут кад сам слободна и у некој паузи између предавања, да могу да стигнем да одем у радио, да снимим нешто, или да одрадимо неку пробу пред наступ“, појашњава Сашка.
Студије и искуство у Радио Београду, каже, не би мењала низашта.
„Поред моје куће у Лешку, ја сматрам да су ми други дом факултет и Радио Београд. Тако се осећам. Дају ми неку мотивацију, инспирацију, да радим, да напредујем, да се усмерим и да радим оно што најбоље знам и умем. Да певам то што волим“, искрена је Сашка.
Уследили су наступи у „Шареници“, као и наступ на концерту посвећеном текстописцу Радмили Тодоровић Бабић када је, са својим колегиницама, по први пут наступила у МТС дворани. Учествовала је и у такмичењу „Први тон“, у Раковици где је освојила треће место. Прошле године, наступала је у ревијалном делу такмичења виолиниста, у Великом Градишту, а ове године, у истом месту, освојила друго место на такмичењу певача.
Пре месец дана, настављајући са севдалинкама, на „Акордима Лешка“ освојила је прво, а на такмичењу „Земан“ у Новом Пазару друго место.
„Ја сам схватила да то певање севдаха мене испуњава. Да у томе, некако, себе најбоље могу да изразим, најбоље да изразим своје осећање, своје техничке, и, просто, гласовне могућности, свој потенцијал. Због тога сам изабрала то да певам. Сматрам да поред, наравно, других дивних изворних народних песама које имамо и које су антологија српске књижевности и српске музике, да треба, на неки начин, и те севдалинке да се очувају и да их очувају људи који стварно воле да их изводе. Не може то само да се отпева тек онако, него треба човек да да своју душу томе“, прецизира Сашка.
Због предрасуда и неразумевања средине Сашкини планови не везују се за Косово
Етномузикологија тврди даје велику могућност јер, захваљујући стручним предметима, посао се може наћи у нижим и средњим музичким школама, на факултету, уз докторске студије, затим у телевизијским или радио станицама, културно-уметничким друштвима или држање приватних часова. Нада се да ће јој се, по завршеном дипломском испиту, указати прилика.
„Добро би ми дошло било какво искуство. Где год да ме неко примети, где год да ме неко ангажује, пријаће ми. Онда ћу видети где могу да се уклопим, шта ми највише одговара, у чему проналазим себе. Али, поред тога, волела бих да у радију наставим да снимам трајне снимке, да будем ангажована за те лепе манифестације, за лепа такмичења, јер себе видим као вокалног солисту који пева уз оркестар“, каже Сашка.
Иако је везана за своју породицу и свој крај, перспективу, не види на Косову. Неразумевање средине за образоване уметнике, праћено је многим предрасудама које су, по њеном мишљењу, бројније него у другим професијама.
„Када људима овде поменем да завршавам музичку академију, поставе ми питање када ће да ме гледају у ‘Звездама гранда?’. Не схватају да то човек може и без музичког образовања да ради. Велико неразумевање преовладава. Београд ми је, што се тога тиче, пружио шансу, и људе који то разумеју, који су музички образовани, који су уметници. Ту сам се просто пронашла, међу тим људима“, наводи Сашка.
Сваки крај има своја богатства и своје дијаманте, који тек брушењем добијају свој сјај. Колекционари правих вредности их увек препознају и држе на сигурном – свом архиву за будућа поколења. Архив Радио Београда постаће богатији за још један дијамантски глас, Сашке Стефановић, са Косова, из малене варошице – Лешка, чувајући кроз њега дух и наслеђе старих времена.
Извор: Радио Контакт Плус