Уништавање српског културног наслеђа на Косову је процес који траје деценијама, изјавио је музејски саветник др Бојан Поповић из Народног музеја у Београду. Оцењује да је апсурдно да су ствари биле боље у 19. него у 21. веку.
„Тога је било одувек. Ми смо на Балкану, то има и у свету одувек, то је оно дамнатио мемориае – уништавање оног дела историје који вам се не свиђа. Али хоћу да кажем да је апсурдно да су можда ствари биле боље у 19. веку него што су у 21. И да су, у ствари, горе откад су дошле Нато трупе него пре тога и да се то не прекида, него да се наставља и убрзава. Јер ту, очигледно, неко даје неки импулс томе“, каже за Косово онлајн Поповић и додаје да то може увек да се спречи.
Како истиче, ако постоји воља, постоји и начин. „То је само дато зелено светло да се то може чинити, док год буде тако, то ће и трајати“, сматра.
Што се тиче Народног музеја у Београду, он је од оснивања прикупљао културна добра српског народа, тако да се у његовим збиркама налази и један велики број предмета са простора Косова, наводи Поповић.
„Можемо слободно да кажемо чак и већи него што је сама величина те области, бар због тога што је она била централна и најважнија, можда, за српски народ. Оно што треба рећи јесте да од самог почетка Народни музеј никада није тежио, као што се то дешава у неким суседним земљама, да лиши цркве својих ризница. Тако да је остављао црквама накит тих цркава, оно што је суштаствено за њих, оно што је тамо вековима течено и скупљано, а оно што је долазило до музеја најчешће је долазило из приватних збирки, путем археолошких истраживања и на многе друге начине“, истиче Поповић.
С обзиром да је Народни музеј матичан за културна добра изузетног значаја, у њему су, подсећа, она културна добра која су најзначајнија.
„Да наведемо само нека од дела: рецимо, оригинали фресака из Богородице Љевишке који су из XIII века, из времена када је српска власт захватила и област Призрена. Затим, камена пластика, дакле она чувена пуна скуптура из манастира Бањска у неколико скуптуралних делова. Такође, део патоса чувеног из Светих арханђела код Призрена. Затим, неке иконе, као што је икона Преображења из Будисаваца или пак икона Благовести која можда потиче из Светих арханђела код Призрена“, додаје Поповић, оцењујући да је то само „кап у мору“.
Поред тога, Народни музеј има и целу салу посвећену материјалу из Новог Брда.
„Иако је Ново Брдо, тада опет из политичких разлога, коректности, истраживано само две сезоне, нађено је обиље материјала 1950-их година и тај материјал се такође налази у Народном музеју и по њему може да се сведочи заправо о том граду, сребрном, златном, који је био један од најважнијих на Балкану и који је био један од тих чувених рударских градова који је слободно се може рећи и настао као буктиња одједном и био јако важан после тога вековима“, наводи Поповић.
Народни музеј има у свом саставу и Галерију фресака која има копије фресака, а значајан део те збирке јесу реплике са Косова.
„Такође постоји једна збирка епиграфике, дакле одливених натписа, која је посебно важна јер се ту дешава, исто као и код копије фресака, да оригинали данас не постоје више, било због дејства стихије или због дејства људске руке“, каже он.
Подсећа да се Народни музеј, „упркос томе што су му делимично везане руке“, бави и оним наслеђем које се још увек налази на Косову.
„Оно што треба знати јесте да је светски веома важно што су неки од тих важних споменика и светски признати као споменици који су угрожена баштина. Ми, наравно, као музеј, као прво покушавамо да обратимо пажњу на уметност Косова и Метохије, не само због њене важности, већ и због њене угрожености. Јер ми као корифеји културе управо морамо да упремо прст и да објаснимо и нашој и светској јавности да је то нешто што се мора чувати и на шта се мора обратити огромна пажња“, објашњава.
То се, додаје, ради пре свега великим бројем изложби.
„Имали смо једну велику централну изложбу, “Косово и Метохија: Задужбине и дарови”. А поред тога, рецимо, у бројним изложбама које не морају носити никакав јасно видљив назив, рецимо, као што је ‘Србија, земља фресака’, увек је значајни сегмент посвећен споменицима КиМ. Тако да, кад сам ишао по свету са том изложбом, свега сам на једном месту нашао, да кажем, затворена или полузатворена врата, где нису хтели да на крају да отворе ту изложбу, зато што су схватили да су ту нека дела која су са територија Косова и Метохије. И то им је био проблем“, присећа се Поповић.
Поред тога, музеј се стално бави документовањем и праћењем тога што се дешава на Косову у мери у којој је то могуће.
„А увек смо спремни, ако се буду измениле околности и ако се буде десило да било какав закон и неке европске вредности XIX века прораде, па се коначно дозволи да се приђе оним силним минираним црквама и да се уради археологија, у том контексту ми можемо помоћи за она, нажалост, сада већ покретна културна добра, као што су фрагменти фресака, за њихову обраду, уклапање и документацију“, рекао је Поповић.
Извор: Косово онлајн