Француска гласа у другом кругу парламентарних избора између никад јачег и крајње десног Националног окупљања (РН) и потенцијалног савеза левог Новог народног фронта и републиканске коалиције „Заједно“.
Странка Национално окупљање (РН) и савезници воде после првог круга избора са освојених око 34 одсто гласова, испред левичарске коалиције Нови народни фронт (29 одсто) и центристичке коалиције „Заједно“, којој припада и странка „Препород“, француског председника Емануела Макрона (21 одсто).
Између два круга, на стотине центристичких и кандидата левице се повукло из трке да би повећали шансе својих умеренијих ривала и спречили победу крајње деснице. Одустао је 131 кандидат из Новог народног фронта и 82 из коалиције „Заједно“, пише Монд.
Француска политика сведочила је и ранијим изнуђеним коалицијама центра и левице у покушају блокирања екстремних десничара, а најсвежији је пример сарадње када је Марин Ле Пен била близу победе над Макроном на председничким изборима 2022. године. Широки фронт левичара, центриста и умерене деснице тада се удружио против РН и екстремне деснице. Одустајањем слабијих кандидата, бирачи су имали директан избор између екстремне деснице и најјачег изазивача са друге стране.
Слична тактика функционисала је и 2002, када се Жан-Мари Ле Пен супротставио Жаку Шираку у другом кругу председничких избора.
Ипак, странка Марин Ле Пен након првог круга има највећу подршку у својој историји, уз пројекције према којима ће јој припасти и далеко највише места у Националној скупштини, што би било први пут после Другог светског рата да крајња десница води главну реч у француском парламенту.
Ако РН освоји апсолутну већину, Макрон би морао да именује Жордана Барделу (28) за новог премијера, што би довело до нове кохабитације, ситуације када су председник земље и владе из различитих политичких струја.
Према таквом распореду снага, Макрону би било теже да спроведе најављену реформу социјалних давања за незапослене. Кохабитација је раније успоравала и усвајање буџета.
Модерна Француска имала је три кохабитације, последњу са Шираком, као конзервативним председником и социјалистичким премијером Лионелом Жоспеном, од 1997. до 2002. године.
У случају „кохабитације“, премијер је одговоран пред парламентом, води владу и уводи законе, док позиција председника слаби, уз одређене власти на пољу спољне политике, европских питања и одбране и преговорања и ратификације међународних уговора.
Француски председник у сваком је случају и врховни командант војних снага земље и поседује нуклеарне кодове.
Током претходних кохабитација у Француској, одбрана и спољна политика сматране су неформалним доменом председника, који је обично успевао да постигне компромисе са премијером како би земља говорила једним гласом у иностранству.
Међутим, сада се ставови екстремне деснице, али и левичарске коалиције у овим областима значајно разликују од Макроновог приступа и вероватно би били предмет већих неслагања током потенцијалне кохабитације. Бардела се, као и Марин Ле Пен, противи слању француских трупа у Украјину, што је могућност коју Макрон не искључује. Бардела одбија да Француска испоручи Кијеву ракете дугог домета, док је актуелни председник предложио овакву пошиљку.
У случају да је исход другог круга избора освојена релативна већина у парламенту (230 посланичких места), победник мора да склапа савезе који би омогућили доношење закона, односно функционисање парламента.
Ако Ле Пенова струја не освоји већину, али придобије велики број мандата, Макрон би могао да именује Барделу за премијера, иако би РН то могао да одбије из страха да би њихова влада могла да буде смењена путем гласања о поверењу.
Постоји и могућност да Макрон изабере премијера из партија центра и левице и покуша да формира коалицију са умереним странкама.
Уколико ниједна странка не буде имала јасну подршку за вођење владе, Макрон може да именује техничку, или владу експерата. Таква влада би се вероватно бавила свакодневним питањима одржавања нормалног функционисања Француске. Свака од ових опција захтева парламентарну подршку.
Уколико политички преговори потрају дуго током летњих одмора и Олимпијских игара које се одржавају од 26. јула до 11. августа у Паризу, Макрон би могао да задржи прелазну владу до даљег.
Макрон има председнички мандат до 2027. године и већ је изјавио да неће одступити пре истека свог мандата.
Око 30.000 полицајаца биће распоређено широм Француске током дана и после гласања у другом кругу парламентарних избора да би се осигурало да не буде нереда.
Бирачи одлучују о избору за посланике 501, од 577 места у Националној скупштини.
Преосталих 76 позиција већ је освојено у првом кругу гласања. Од тога, 39 мандата припало је РН-у, 32 Новом народном фронту, а свега два коалицији „Заједно“, коју подржава и Макрон.
За апсолутну већину, свакој политичкој опцији и коалицијама потребно је да обезбеди 289 места.
Извор: РТС