Научни сарадник Балканолошког института Игор Вукадиновић оценио је да би због пристрасности, Србија требало да констатује да ЕУ нема неутралну улогу већ је једна од страна у косовском спору због чега ово питање треба да се врати у Уједињене нације.
“Србија би по мени, требало да јавно констатује ту улогу Европске Уније као стране у косовском спору, а не као неке треће, непристрасне стране. И самим тим би требало да затражи да се сви преговори везани за Косово врате под окриље Уједињених нација уз учешће и осталих великих и значајних држава, пре свега Русије и Кине, али и свих осталих држава у Уједињеним нацијама. И, самим тим би и положај Србије у тим преговорима био нешто другачији”, изјавио је Вукадиновић за Косово онлајн.
Наглашава да би се враћањем процеса дијалога у УН зауставило уцењивање и дошло до форме преговора у коме би две стране изнеле своје црвене линије, али би и проблеми постепено почели да се решавају.
“Цео концепт преговора би био другачији. Не би био у овој форми где једна страна, а то је Запад, уцењује другу страну, већ би можда био у форму преговора две стране, где обе стране износе своје црвене линије, где покушавају да нађу најмањи заједнички садржалац, места где могу да се сложе и да се на тај начин постепено решавају проблеми, а не да се овако, као што се у претходних десет година ради, нагло и насилно мења стање на терену Косова на штету искључиво једне стране и у корист друге стране”, објаснио је Вукадиновић.
Сматра да је у овом тренутку ипак нереално очекивати да се дијалог препусти представницима два народа зато што је ово питање интернационализовано, а Запад се већ сврстао као активни заступник интереса једне стране, како по питању Косова, тако и БиХ.
“Одавно се Запад у тим споровима сврстао као активни заступник интереса једне стране. Самим тим албанске, као и бошњачке елите немају никаквог интереса да директно преговарају са српском страном када имају велики моћни Запад који ће некритички прихватити све њихове захтеве и све њихове ставове”, каже овај историчар.
Објашњава да је то концепт који спроводи Сарајеву зато што уместо да преговара са Републиком Српском оно интервенише код западних центара моћи које затим врше притисак и на РС и на Србију.
“И то је концепт који се примењује. На тај начин бошњаци комуницирају са Србијима. На сличан начин и Албанци комуницирају са Србијом у претходне две деценије. Неки њихови основни, витални национални интереси се аутоматски прихватају од стране запада. И то постају не њихови захтеви, него захтеви моћних западних земаља, НАТО пакта, Еуропске уније, Америке, Немакшке, Британије и Француске. И самим тим Србија се онда не суочава са захтевима Албанаца, него са захтевима такозване међународне заједнице”, сматра Вукадиновић.
На питање да ли ипак у будућности види могућност да Срби и Албанци сами одлучују о својој судбини, каже да ће то бити могуће само у ситуацији да дође до крупних, геополитичких промена.
“Свакако постоји могућност, али кључни предуслов би био да дође до неких крупних, геополитичких промена у односима моћи на нивоу целог света где би Запад изгубио тај монопол над силом, монопол над наметањем својих интереса и својих концепција осталим земљама света. У таквим условима, у таквом свету би се онда и Албанци нашли у позицији да се определе за директан дијалог са Србима, дакле, на директне преговоре две стране уз покушење налажења неког заједничког компромисног решења”, закључује Вукадиновић.
Извор: Косово онлајн