Представа “Сокин и Босина” донела је митровачкој публици много смеха и још једном доказала да театар није ништа друго него концентрат живота.
Кроз изкарикиране приказе свакодневних посвађаности мушког и женског, разведених и убрачених, простих сељака и изблазираних грађана, Срба са оне стране Дрине и Срба из Војводине, представа поручује – какви год да смо, нисмо тако лоши.
Глумица Љиљана Благојевић тумачи лик свекрве Босе која долази из романијског села да мири сина Стојка (Ненад Маричић) и снају Јулијану (Калина Ковачевић), доносећи са собом робуситост сељачке природе и пренаглашену запушеност жене која за једно преподне обали половину романијских букава. На поклон им доноси гоблен – ручни рад свекра Саве и питу коју је он умесио за свог сина, док је она крчила шуму.
У мисију спашавања једног брака, улази са пријом Софијом (Весна Станковић), разведеном Кикинђанком са бар четири порока – алкохол, коцка, естетске интервенције и језива усамљеност.
Син Стојко је балетан, снаја Јулијана професионални возач камиона. Пермутација женствености и мужаствености, сензибилности и емоционалне стамености где све што е очекује од Јулијане има Стојко и обратно, објашњава име представе – иако је Софијино дете Јулијана, а Стојко је Босин син, представа се зове “Сокин и Босина”.
“Играли смо ову представу јако много пута. Већ смо близу тристоте представе , по свим меридијанима, на свим континентима и сви су се у њој препознавали зато што се бави универзалном темом а то је породица , различити менталитети и има једну дивну топлу поруку, а то је рађајте децу”, каже Љиљана Благојевић, чија Боса све време инсистира да добије унуче.
Каже да сви у представи препознају тај сукоб генерација и сукоб равничарског и планинског менталитета, али оно што препознаје као најважније јесте да је представа добронамерна.
“Сви су они добри људи на свој начин. И сви се представљају другачијим него што јесу. У бити су то топли људи, добри који би у ствари да сачувају оно што јесте данас најважније, а то је породица”, додаје драмска уметница.
Док Јулијана пије пиво и прати утакмицу Србија – Словенија на европском фудбалском првенству, Стојко са кецељом спрема вечеру. Она коментарише неспособност играча и поткупљивост судије, а он изговара реченицу: Једино што је добро у свему овоме је овај транспарент – Косово је Србија”.
Ова мала, симпатична реплика, целу театарску причу, додатно приближава локалном гледалишту.
“Импровизације су честе, као што је то случај са Зокијем Радмиловићем и “Радованом Трећим”, као што је то Нушићева “Министарка”…. Ова представа је на трагу Нушића, на трагу добрих наших комедиографа и она кроз ово играње од десет година расте”, објашњава Љиљана и додаје да се увек радује доласку на Косово и дружењу са овдашњим људима.
Ненад Маричић је релативно скоро упао у овај четверац и каже да је у питању наизглед лагана комедија која отвара многа друштвена питања у којима се сви проналазимо.
“И савремена психологија говори о томе да су помешане улоге (мушкара и жене) да се ту многи не сналазе у томе, да су жене одлучиле да буду слободне и време је наметнуло да еманципација жена буде све снажнија, улога жене је снажнија и све то на неки комичан начин видимо у представи. А многи који је гледају, кажу да се препознају помало у свему томе”, каже Ненад.
Уживали су, каже, пред митровачком пубиком.
“Било нам је пуно срце. Овде је част доћи. Мој прадеда је ослобађао ове просторе 1912. и поносан сам кад год долазим на Косово. Избегао бих флоскуле и не желим да моја прича буде једна од хиљада и хиљада прича које остају само на оном како ми говоримо да нам је Косово у срцу…него да покушамо нешто да учинимо”, поручио је Ненад који јесте учинио. Део је организације “Срби за Србе” која је помогла многим породицама, између осталог и на Косову.
Играње ове представе организовали су Студентски центар “Приштина” – Косовска Митровица и Студентски парламент.
Извор: Радио Митровица север