Бивши припадник 72. бригаде за специјалне операције Војске Србије и један од последњих војника тадашње ВЈ који је напустио Косово Саша Шајкић каже да је крај рата, 20. јун 1999, доживео као „нерешен резултат“, а да је у спомен на пале саборце недавно објавио књигу „Да се не поздрављамо“ у којој је описао највећи део онога што је ова специјална јединица преживела 1999.
Шајкић каже да је крај рата и одлазак војске са Косова доживео са помешаним осећањима.
“Свестан сам био да нас војнички нису поразили, а опет идемо. То је нешто, не знам, неки нерешен резултат. Рат је чудна ствар, мора да буде неко победник, нема нерешених резултата. То је свима нама остало као траума”, казао је Шајкић за Косово онлине.
Последњег дана повлачења југословенске војске, 20. јуна његова јединица је учествовала у обезбеђивању групе југословенских генерала који су у Мердару преговарали са припадницима Кфора.
“Када смо дошли на место за преговоре, не знајући шта нас чека, јер ми нисмо људи који су радили преговоре, ми смо били јединица која је решавала разне задатке који су били врло опасни и врло захтевни, сви смо били са метком у цеви. Наравно, очекујући, ко зна шта, још увек под неким осећајем да рат траје”, присећа се Шајкић.
Пошто одлично говори енглески језик брзо је успоставио контакт са командантом специјалне јединице која је обезбеђивала генерале Кфора.
Реч по реч и схватио је да преко пута себе има специјалца, врхунског професионалца.
Тако је настала и фотографија која је обишла свет где је он – припадник 72. специјалне бригаде – очи у очи са припадником британских специјалних јединица “Пустињски пацови”.
“Он је био командир групе која је такође обезбеђивала то место за преговоре. И као двојица војникама смо се срели на чудном месту, у чудним околностима. У питању је наредник британске војске, „Пустинских пацова“, тако се зове њихова јединица. Вуку вероватно неку славу још тамо из рата са Ромелом. Ту смо провели неких десет сати заједно с обзиром да су ту преговори трајали цео дан”, наводи овај бивши специјалац ВС.
Каже да су разговарали о свему, највише о ономе што мучи сваког војника, условима за рад и плати.
“Од неких својих личних ствари до, ето, где су они били затечени мојом опремом и наоружањем. На боку сам имао ЦЗ 99, пиштољ наше производње, а пошто је рађен по лиценци Сиг Зауер 226 дебело се изненадио кад је видео да на њему пише ‘Маде ин Југославија“. Такође се одушевио заштитном опремом, мојим панциром, плочом… Они једноставно нису очекивали да испред себе имају тако опремљеног војника или војника који говори два светска језика. Баш су били затечени. Питао сам га какви су услови за рад у британској војсци, колика му је плата, као и свакога што бих питао”, наводи Шајкић.
Открива да је, када су преговори били завршени, свом британском колеги за успомену поклонио метак – онај метак из цеви.
“После тих десет сати гледања очи у очи, до јуче непријатељи, можда и касније, али тог дана не, ја сам извадио метак из цеви, тај први, и дао му га на поклон и рекао: ‘Изволи друже, ово је за тебе. Ионако је цео дан био твој’. Он је био затечен”, прича Шајкић.
Пре само десетак дана из штампе је изашао његов роман првенац “Да се не поздрављамо”, прича која се одвија на релацији Косово – Авганистан. Мада су сви ликови из романа фикција, 90 одсто догађаја са Косова су његова сећања из рата и ангажовања 72. специјалне бригаде.
Објашњава да је дуго хтео да напише књигу у спомен на пале саборце, да се не би заборавили.
“Кроз ту књигу пробао сам да представим припадника јединице и све оно што смо ми морали да прођемо и зашто смо то радили. Који нам је мотив био, а радили смо то због знака на рукаву, због друга поред себе. Хтео сам да покажем да ми нисмо никакве машине за убијање, никакве машине за млевење меса већ људи које можете да сретнете свуда, у градском превозу, на пијаци… Али, у злу времену смо спремни на свакојакве тешке и опасне ситуације, на свакаква искушења да би једноставно оправдили ношење тог знака на рукаву”, поручује Шајкић.
Извор: Косово онлајн
