Научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу др Петар Ристановић оценио је да је Војно-технички споразум у Куманову окончао рат 1999. године након чега су Албанци добили све, а Срби све изгубили.
“Срби суштински нису добили ништа, односно они су изгубили скоро па све. Од средина јуна, па у наредна два месеца огроман број Срба је био приморан да у једном неконтролисаном бежању са Косова побегне на територију централне Србије. Они који су остали у српским енклавама и српским већим срединама које су успеле да се заштите, живели су изузетно тешко наредне две године. Они живе тешко и данас. Наредне два месеца, прва два месеца током лета, а потом и наредне две-три године биле су период када су њихови животи практично свакодневно били у опасности”, изјавио је Ристановић за Косово онлајн.
За разлику од Срба, Албанци су, објаснио је, “мање-више добили оно што су и очекивали”.
“Прво у пракси, а потом проглашењем независности. Велики број европских и западних држава је признао независност Косова, која је данас оспорена и то је квази независност, али функционише у том правном вакуму. Косово функционише тако да се може рећи да су Албанци добили већину оног што су захтевали. Али, поставља се питање да ли је рат, страдања и разарање било вредно тога”, истакао је Ристановић.
Нагласио је да је са ове временске дистанце за историчаре кључно питање да ли је цена која је плаћена била превелика за оно што се добило Кумановским споразумом у односу на оно што је раније нуђено током преговора у Рамбујеу.
“Моје мишљење је да је цена заиста била превелика, ако погледамо разлике између споразума који је ултимативно нуђен у Рамбујеу и онога што је потписано у Куманову и што је уследило касније – Резолуције 1244. Суштинска разлика је у томе што је Рамбује подразумевао да се након три године организује референдум на коме би сасвим извесно албанска већина изгласала независност Косова. Војнотехнички споразум у Куманову и касније Резолуција 1244 Савета безбедности нису имали овакву одредницу”, навео је он.
Објаснио је да је резолуција гарантовала интегритет Србије.
“Суштински она је предвиђала једну широку аутономију Косова у оквиру Србије. Међутим, у пракси је, верујем било за очекивано, а касније се то и потврдило, да су Албанци након једног периода прогласили независност, која је данас оспорена, али је у великој мери реалност на терену”, закључио је Ристановић.
Оценио је да је примарни задатак Војно-техничког споразума био окончање рата који, према његовим речима, није завршен ни капитулацијом, али ни победом тадашње СРЈ.
“Не бих то могао назвати потпуно капитулацијом. Верујем да није била капитулација, али дефинитивно је да је тадашња Југославија рат изгубила. Била је приморана да повуче своје војне и безбедносне снаге. Изгубила је капацитет да заштити српско становништво. Дефинитивно, рат је изгубљен иако је у том тренутку југословенско руководство прогласило победу, чега се данас сви сећамо. Дефинитивно то није била победа, али није била ни потпуна капитулација, мада је било доста близу њој”, навео је Ристановић.
Он је оценио да је било неизбежно да НАТО победи због огромне несразмере у војним снагама и ресурсима, а да су војно у том тренутку победили и Албанци.
“Наравно, нису победили Албанци и ОВК, већ НАТО снаге које су ратовале са Југославијом”, казао је Ристановић.
Анализирајући Кумановски споразум, шта је примењено, а шта је и даље само слово на папиру, овај историчар је рекао да је спроведена најважнија тачка – повлачење полицијских и војних снага са територије Косова.
“И суштински, Србија се у том тренутку у највећој мери одрекла суверенитета над Косовим и Метохијом, макар у оном практичном смислу. Није се применило, нажалост, оно што је било предвиђено за другу страну. ОВК никад није до краја разоружана. Чак у највећој мери уопште није разоружана. Њено језгро је касније постало део тих данашњих квази војних снага”, оценио је Ристановић.
Подсетио је да се из ВТС није применила ни одредба која се касније нашла у Резолуцији 1244 СБ УН о повратку ограниченог обима полицијских и војних снага на Косово.
“Никада то није спроведено. Србија је више наврата то тражила, али је одбијано будући да је било предвиђено да је потребна сагласност међународних снага, односно Нато снага, што Србија никад није добила”, подсетио је овај историчар.
Извор: Косово Онлајн
