Пре осамдесет година, 6. јуна 1944, западни савезници, Американци, Британци, којима су биле придружене и јединице из Канаде, Аустралије, Јужне Африке, Новог Зеланда, Родезије, као и других земаља, попут Пољака, започели су искрцавање у Нормандији. Био је то један од кључних момената Другог светског рата, пошто је искрцавање означило поступно отварање још једног фронта против Немачке.
Још од 1941, званична Москва наглашавала је представницима званичног Лондона и Вашингтона неопходност отварања другог фронта на европском континенту, како би ратни напори Совјетског Савеза били колико толико растерећени.
Френклин Рузвелт, председник САД, и британски премијер Винстон Черчил обавезали су се коначно совјетским савезницима 1942. године, да ће отворити други фронт.
Планирано је да инвазија уследи 1943, што је потом одлагано.
Иако су савезници извршили инвазију на Сицилију лета 1943, после ослобођења северноафричких француских поседа, Марока, Алжира, Туниса, што је даље значило да је нови фронт, у Италији, отворен, то заправо није битно помогло Совјетима, односно приликама на Источном фронту.
Тек операцијом Оверлорд, стварањем фронта у Француској, могло се говорити да су Совјети унеколико растерећени.
Постојала је такође свест у Вашингтону и Лондону, да се коначна битка за Берлин приближава, па су виши циљеви налагали да се директно учешће на терену више не одлаже.
На инсистирање Американаца као локација за инвазију одабран је простор који подразумева најбржи правац напредовања ка Немачкој, односно Берлину, Нормандија.
Претходно је било у оптицају више могућих зона инвазије, између осталог и Балкан, што је одбачено због одлучног става Американаца.
Инвазији је такође претходило више операција заваравања Немаца, с намером да се они увере да искрцавање очекују другде.
АФП
Инвазија у Нормандију у Берлину углавном није сматрана вероватном због чињенице да је тај појас био непогодан а чврсто утврђен.
Немци су на обале Нормандије поставили бројне челичне препреке, изграђена је мрежа бункера, утврђења, огромне зоне су миниране.
Операција утврђивања међутим никада није окончана. Такође, немачка команда више није располагала довољним бројем војника.
Планирање инвазије, под руководством британског генерала Фредерика Моргана, започело је марта 1943. Његов план је усвојен, да би потом био прилагођен, прерађен, током јануара 1944.
Инвазија на Нормандију била је највећа десантна операција у историји. Само искрцавање, кодно име било је Нептун, подразумевало је десант трупа, са мора и из ваздуха, и запоседање простора за даљи прихват инвазионих трупа.
Тог 6. јуна 1944, 156.000 савезничких војника пребачено је преко Ла Манша. Насупрот савезницима на том потезу налазило се око 50.000 припадника немачких трупа.
Профимедиа/Википедија/илустрација
Амфибијском и ваздушном десанту претходила је масивна артиљеријска припрема из ваздуха, са бродова, са око 12.000 летелица и око 1.200 ратних пловила.
Превасходни циљ било је запоседање простора на плажама, на пет локација, како би био омогућен прихват нових бројнијих снага, односно образован мостобран.
Инвазионим трупама командовао је Бернард Монтгомери, британски генерал. Врховни заповедник савезничких снага у Европи био је амерички генерал Двајт Ајзенхауер.
Морнаричким јединицама заповедао је адмирал Бертрам Ремзи, који је претходно показао успех приликом искрцавања у Северној Африци и на Сицилији. Сачињавало их је 6.939 пловила, међу њима 4.126 транспортних бродова и чамаца и 1.213 ратних бродова.
Подршка из ваздуха, под командом маршала Трафорда Ли Мелорија, сачињавала је 12.000 летелица. Притом је за сам ваздушни десант послужило приближно 1.000 транспортних авиона.
Извршено је око 14.000 борбених летова јуришне авијације. На утврђене немачке положаје, такозвани Атлантски бедем, бачено је више од 10.000 тона бомби.
Успеху искрцавања допринеле су и временске прилике. Немци су веровали да по тако лошем времену искрцавање није вероватно, па су заправо ухваћени неспремни.
Немачким снагама на том потезу командовао је фелдмаршал Ервин Ромел, који се иначе у време инвазије налазио у Немачкој, на прослави рођендана супруге.
Падобрански десант приближно 24.000 војника, Британаца, Американаца и Канађана, догодио се негде после поноћи, првих минута 6. јуна 1944.
Искрцавање је започело у 6.30. Зона инвазије била је дужине 80 километара, на пет сектора, плажа, названих: Јута, Омаха, Сорд, Џуно и Голд.
Притом су тешки временски услови реметили предвиђен темпо. Снажан ветар померио је пловила даље од предвиђених локација за искрцавање. Инвазионе трупе су све време биле изложене јаким ватреним дејствима Немаца. Посебно су велике жртве биле у сектору Омахе.
Током првог дана планирани циљеви нису остварени, осим на на зонама Џуно и Голд. Ипак, по цену стравичних жртава, створена су упоришта на копну Нормандије.
Током „Дана Д“, дана инвазије у Нормандији, 6. Јуна 1944, савезнички губици били су битно већи од немачких.
Из строја је избачено око 10.000 савезничких војника од чега је 4.414 погинуло.
Свих пет зона искрцавања, плажа, повезане су тек 12. јуна.
Потом је током наредне три седмице трајало прикупљање нових савезничких трупа које су пристизале. Битка за Нормандију потраја је затим још два месеца.
Извесну помоћ на терену пружио је и француски покрет отпора.
Поступно, до краја августа, у Француску је било допремљено три милиона савезничких војника.
Париз је ослобођен, после седмодневних операција, 25. августа 1944.
Извор: Танјуг