Председник Србије Александар Вучић поручио је, на панел дискусији у седишту УН у Њујорку, на којој су говориле жртве и сведоци рата у БиХ, да они сведоче о томе шта се догодило пре 30 година и да истина није једнострана, као и да ће им усвајањем нацрта резолуције о Сребреници бити стављен жиг на чело као да су део геноцидног народа.
Вучић је позвао све чланице Генералне скупштине УН да не усвоје нацрт резолуције о Сребреници.
skrinšot
,,Дубоко сам дирнут сведочењима свих Срба који су дошли овде да сведоче о ономе кроз шта су прошли пре 30 година“, рекао је Вучић на панелу на тему ,,Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути“, који је организовала Стална Мисија Србије при УН.
Он је нагласио да истина није никад једнострана и да су жртве то управо и потврдиле уочи дана могућег усвајања нацрта Резолуције о генодицу у Сребреници.
Вучић је истакао да ти људи нису политичари већ обични људи и да ће се сви они осећати веома лоше ако буде донета резолуција, јер су они жртве, а на чело ће им бити стављен жиг као да су део геонодицног народа.
,,Србија никада није ћутала, ми нисмо ћутали, о страшним догађајима у Сребреници, ми смо хапсили, приводили и изручивали свакога ко је био индивидуално одоговоран за ужасне злочине који су се десили у Сребреници“, истакао је Вучић.
Председник Србије је рекао да је стални представник Србије при УН желео да разговара са Немцима, као главним творцима резолуције о Сребреници, о самом тексту резолуције, јер је желео да види да ли нешто заједно са Немцима можемо да урадимо.
,,А знате ли какав одговор је добио? Цитирам ,,суочићете се са резолуцијом на начин на који вам је ми будемо дали’.
Знам, ми смо превише мали, али верујемо да ће европске вредности и демократске вредности увек значити да би сви требало да будемо укључени у процес доношења тако важних резолуција“, изјавио је Вучић на панел дискусији ,,Ми говоримо јер они не могу“, у Уједињеним нацијама.
Вучић је на панелу у седишту УН упитао шта ће бити последица одлуке да се изгласа резолуција о Сребреници, додао је да пита, јер не може да прети и уцењује, као што то раде неке друге земље.
Дамјан Јовић: Патње Срба, жртава рата у БиХ су занемарене
Генерални конзул Србије у Чикагу Дамјан Јовић изјавио је отварајући панел дискусију да су патње Срба, жртава рата у БиХ, занемарене и да је Резолуција о Сребреници о којој ће се расправљати 29 година након рата, поделила не само људе на Балкану већ и чланове међународне организације.
skrinšot
,,Ови људи су људи, амерички држављани, представници жртава рата у Босни чија је патња или занемарена или игнорисана од стране аутора и спонзора нацрта резолуције која је изненада постала додатни разлог за јачање свих анимозитета између различитих етничких група у Босни и шире у региону. Они ће са нама поделити искуства из прве руке“, рекао је Јовић.
Он је истакао да све жртве, на свим странама, имају иста права.
Душка Станић: Били смо затворени, без хране и воде, претили нам стрељањем
Душка Станић имала сам осам година када је избио рат у Југославији и да пре сукоба није било важно ко је које националности.
,,Нажалост, једног хладног априлског јутра мајка ми је рекла да је школа отказана. Али мама ми је рекла да морам да останем код куће и да се играм са сестрама. Нисам схватала да смо ми били мањина. Били смо заточени у кући, јели смо храну само ону коју смо имали код куће. Са осам година сам покушала да схватим шта се дешава. Група војника дошла је пред нашу кући у црним униформама и један од њих је упрерио пушку у мене. Он је нишанио у мене и држао уперен пиштољ и натерао нас да уђемо у комби. Нисмо знали где идемо“, истакла је Станић.
Сећа се да су их војници затворили у школу, без хране и воде. Станић каже да је била сломљна, гладна и изнурена.
skrinšot
,,Чула сам да ће да нас баце у јаму као што су радили у Другом светском рату. Чула сам од баке како су мучили Србе и бацали их у јаме, и сада смо пролазили кроз исто“, навела је она.
Станић прича да су касније Срби одведени у концентрациони логор.
,,Војници су дошли да нас муче. Поређали би нас за стрељане и питали мајке да ли желе да оне и деца буду први. Касније сам сазнала. Урезивали су крстве на њиховим телима“, рекла је она.
Станић је истакла да је једном приликом замало била нападнута и силована од стране двојице Бошњака.
,,Живели смо у Санском мосту тако да сам мислила да могу да почнем нови живот, чак иако је то била територија коју су држали Срби гранате су били моја успаванка. Бошњаци су ишли у школу са нама. Један од Бошњака када сам ишла у школу рекао је млађем ‘хајде да је силујемо’. Избегла сам само јер сам била брза. Живели смо у страху свакога дана“, навела је Станић.
Када је град поново нападнут Станић је успела да побегне.
,,У октобру 1995. наш град је поново био нападнут. Успели смо да побегнемо са кочијама – жене деца и страији. Био је октобар, живели смо напољу. Ја сам била бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам прошла у детињству. Грчке породице су нас примиле и сместиле у своје домове. Тек тада сам схватила да би тако детињство треба тако да избледа. Схватила сам да ипак има добрих људи и има наде“, закључила је она.
Дијана Ивановић: Мој отац је претучен на смрт, молио је да га убију
Дијана Ивановић је казала да је рођена у Ливну где је 1991. пре рата било је 5.000 Срба. Данас их, према њеним речима тамо има око 20
Како каже у мају 1991. године војници су одвели њеног оца, који се више никада није вратио кући.
,,Школа је пренамењена у концентрациони логор за Србе, водили су га Хрвати и Бошњаци. Он је смештен у малу собу од 12 квадрата са још заробљених Срба. Мој отац је рекао да су ови људи данима мучени, а касније побугљени. Мој отац је мучен сваки дан 5 месеци, углавном од стране Хрвата који је са њим био пријатељ пре рата“, навела је Ивановић.
skrinšot
Њен отац је у логору, истиче, био претучен на смрт и молио је да га убију.
,,Стављали су му пиштољ у уста и претили да ће да га убију. Он је молио да га убију. Када би се један од мучитеља уморио, заменио би га други. Једне ноћи су му ставили повез на очи рекли да га воде на стрељање. Ставили су му пиштољ на чело и опалили али пиштољ је био празан. Везивали су га за електричну столицу, спалили су му тело на леђима. На крају су га ставили у самицу неколико дана, без хране и воде. Спавао је на бетонском поду 5,5 месеци. Моја мајка је делила његову судбину. Живела је у константном страху“, казала је Ивановић.
Једног јутра, присећа се, комшиница Српкиња пронађена је мртва, била је силована, а руке и ноге су јојбиле поломљене.
,,Моја мајка је 10. августа 1992 године одведена у концетрациони логор. Стално су јој претили да ће четворо деце да доведу и убију их пред њом“, рекла је Ивановић.
Њени родитељи су пуштени из логора захваљујући размени заробљеника.
Напустила је град и од тада није пронашла ни снаге ни храбрости да се врати.
,,До данас нико није одговарао за Србе који су у мом граду страдали“, поручила је она.
Мирослав Јовић:Резолуцијом ће се само подгрејати страхови из прошлости
Мирослав Јовић из Босанског Грахова је рекао да ће доношење резолуције о Сребреници само подгрејати страхове да ће се духови из прошлости поново пробудити, као и да миран живот у овом региону неће више бити могућ.
Он је рекао да је рођен и одрастао у Босанском Грахову, где је живело више од 7.000 становника и додао да је тај град у августу 1995. био жртва операције Олуја, војне акције коју су предводиле јединице Војске Републике Хрватске против српских снага на територији Босне и Херцеговине.
skrinšot
,,Ми Срби из Босанског Грахова били смо протерани и истерани из наших кућа и отишли смо у изгнанство. Сви ти људи, моја породица, ја, моје комшије, моји пријатељи. Становништво босанског Грахова је данас пало на свега пет одсто у односу пре рата. Након 29 година протеривања Срба из њихових кућа, из те области, ја тамо често одлазим на сваких неколико година и видим да се знак живота поново појавио и сарадња између комшија које су различите националности је на неки начин била на видику могућа до данас. Усвајањем ове резолуције само ће се подгрејати страхови да ће се духови из прошлости поново пробудити“, рекао је Јовић.
Како је рекао, ништа добро неће изаћи из отварања Пандорине кутије овом резолуцијом.
Постојала је могућност, али ово нас само враћа уназад, не идемо даље. Поновним отварањем тих рана, рат ће опет изнова и изнова уништавати сваки трачак наде за сарадњом или суживотом у том делу света“, рекао је он.
Додао је да је у последњих 25 година причао са Србима који су преживели рат и да данас говори и у име људи који нису могли да дођу, као што је Ранко, који је био хапшен и мучен, кога након тога, чак ни супруга ни деца, нису могли препознати.
,,Једини разлог зашто говорим данас у име Ранка јесте зато што не може да путује, део његове ноге је једноставно ампутиран због здравствених проблема које је имао у протеклих 29 година, тако да није могао да се овде данас појави. Сада је ова резолуција отворила још једну рану која је дубока и болна за господина Ранка, говорим о господину Ранку, али говорим и о десетинама хиљада других људи“, рекао је он.
Како је Јовић рекао, усвајање ове резолуције означиће Ранка, али и многе друге као и њихове породице, који су били жртве, као убице.
Поменуо је још један трагични догађај у коме је 12-годишње дете Слободан Стојановић мучен и убијен, а чија кривица једина је била што је Србин и чињеница да после прогона са породицом вратио у своје село да узме свог пса. Истакао је да ће дефинитивно ова резолуција бити лоша за будућност односа у региону.
Извор : Танјуг/ Косово онлајн