Ђорђе Николић, док је био студент историје, дошао је на идеју да организује излете на Косово, а у реализацији те идеје помогао му је професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић. Уверен је да ће тренд раста интересовања за посете Косову из године у годину бити све већи а то, како је рекао, потврђује и број младих људи који присуствују литургијама у манастирима које обилазе, пише Спутњик.
Николић је испричао да је још на почетку одзив био велики те да су пријављивали и студенти других факултета, а по сваком повратку у Београд, како је додао, питање је било исто – „када се иде поново?“.
Чак и они који би ишли први пут, како је навео Ђорђе, нису осећали никакав страх или нелагоду.
Наводећи да број младих на литургијама потврђује да интересовање за посете Косову све више расте, Николић наводи да свако ко оде у било коју цркву увериће се да је све више младих присутно и да су они жељни додира са историјом, вером и културом свог народа.
„Хоће да посете Косово и Метохију и то је прави показатељ косовског васкрса и један од првих корака ка повратку на своје“, додаје.
Професор Ковић за Спутњик каже да се углавном ради о ђацима завршних година те да су екскурзије усмерене на стицање знања које се, пре свега, односи на историју српског народа.
Додао је да је посета споменицима српске и хришћанске културе на Косову, али и споменицима који се налазе на Унесковој листи светске баштине, за студенте непроцењиво.
Ипак, одлазак на Косово нема само класичан едукативни карактер, нити служи само за утврђивање градива а, како каже Ковић, један од највећих утисака на студенте обично оставе људи који тамо живе.
Поред историје, други правац интересовања ових младих путника је стање српског народа на Косову те због тога, како каже Ковић, поред Призрена и других градова, одлазе и у гета у којима живе Срби на Косову.
„То су најчешће Ораховац и Велика Хоча. Студенти тада из прве руке имају прилику да виде шта је жива историја и како изгледа када се један народ нађе под жрвњем историје. То су двоструки утисци. У првом плану је тај српски средњи век и златно доба српске културе и цивилизације, а с друге стране ту су и услови у којима данас српски народ на Косову и Метохији живи после агресије, етничког чишћења и геноцида који је извршен над српским народом на Косову и Метохији, нарочито у 19. и 20. веку“, рекао је Ковић за Спутњик.
Директно суочавање са деловањем историје и сведочење историји која се догађа сада и овде, пред њиховим очима, изазовно је, каже Ковић и додаје да ипак, код студената никада није приметио страх.
„Нисам приметио страх код студената, али сам приметио, и то је заиста тешко не приметити, колико они показују саосећања када уживо виде како се на Косову живи и како изгледа живот у гету. То лично искуство када човек дође и види својим очима, то не може никаква лекција да замени. То су утисци који се заиста памте целог живота. Приметио сам да се сада студенти који су први пут били са мном на Косову тамо стално враћају, а неки од њих, и сами организују посете Косову и Метохији, па тамо воде своје колеге и пријатеље“, наводи.
Ковић истиче да се не може довољно нагласити не само школски, односно едукативни значај тих екскурзија, већ и њихов морални значај, суочавање са угроженим светињама српског народа и суочавање са једним народом који страда само због тога што су Срби.
Такво искуство не може ништа друго да замени, сматра професор Ковић и наглашава колико је битан сусрет са људима који су остали на Косову упркос свему и долазак у лични контакт са тим херојским, православним етосом Срба који су одлучили да тамо остану, живе и заснивају своје породице.
Тамо се, каже, постављају нека суштинска морална питања, а молитве и присуство у светињама су свакако један од одговора које човек може да да на таква искушења.
„Није довољно знати и прочитати. Мора се доживети. Људи морају да имају лично животно искуство које је повезано са Косовом и то јесте најбољи пут повратка на Косово и Метохију. У исто време се постављају и та морална питања – ако се враћамо, како се враћамо и због чега се тамо враћамо? Шта је наш циљ? Када кажемо ‘Догодине у Призрену’, да ли је циљ бити хришћанин и бити човек, или је циљ наставити ове бескрајне сукобе који обележавају наше просторе кроз векове“, испричао је Ковић.
Отац Владан Вукомановић, старешина Богородице Љевишке, говори за Спутњик како се у Призрену редовно прати број путника намерника, а да он из године у годину расте.
„Викендом у граду Призрену, али и другим градовима широм Косова имамо велики број ходочасника у нашим светињама. Нажалост, у пар наврата су посете биле прекинуте немилим догађајима из Бањске, као и онда када су наши административни прелази били затворени. Поред та два догађаја, посете Метохији и Косову од стране наше браће и сестара из централне Србије не престају. Оно што ми прво пада на памет јесте Лазарева субота када је кроз Богородицу Љевишку прошло више од пет стотина људи“, рекао је отац Владан за Спутњик.
Каже да посете сународника из централне Србије, Црне Горе и Републике Српске представљају својеврсно охрабрење онима који су остали на Косову и који, како каже, уз Божију помоћ истрајавају тамо где није лако ни бити ни постојати, где су српска црква и народ изложени непрестаном прогону, пресији и распећу.
„Те посете су знак да наши сународници нису остављени и препуштени забораву“, каже отац Владан додајући да су осећања обично подељена.
Како наводи, туга је присутна због стања у коме се сада налази Љевишка која је једна од многобројних светиња која је страдала у Мартовском погрому и која је данас само делимично обновљена.
Ипак, након свих страдања и немилих догађаја, живот се полако враћа у Љевишку и друге косовско-метохијске светиње, па је поред туге, присутан и осећај радости, говори отац Владан додајући да црквена заједница постоји и живи, а богослужења су редовна.
„Са друге стране и онима који долазе овде те посете много значе, будући да тамо где је црква у страдању, где су црква и народ на распећу, тамо је благодат Божија удвостручена. Ти људи долазе код нас да се надахну, а уједно и да нама који смо овде и који проживљавамо шта проживљавамо заједно са народом пруже подршку“, закључује отац Владан.
Извор: Косово онлајн
