Сваки тренутак који се живи овде је кључан, сматра глумац и филмски продуцент Светозар Цветковић објашњавајући да за њега никада није довољно често долазити на Косово уз обећање да ће се увек враћати са нечим што може да буде занимљиво за народ који живи ту и што може да буде инспиративно за то да има смисла живети овде.
На Косово је овога пута Светозар Цветковић дошао због промоције књиге „Са Цвејом“ која је посвећена глумцу Бранку Цвејићу, а у интервјуу за Косово онлајн признао је да овде постоји нека лепота различитости коју још увек налази.
Често долазите на Косово, шта овде на вас оставља највећи утисак?
Да ли је често или није, вероватно да је чешће него што неко други долази из Београда ко се бави овим послом којим се ја бавим, али мени, не могу да кажем да ми је икада довољно често. Тако да, постоји нека лепота различитости коју ја овде још увек налазим, као што сам налазио у земљи у којој смо некада живели и постоји нешто што у доброј мери, с обзиром на један константан статус кво, живљење косовског такозваног проблема који тиња у свима нама који живимо у Србији, у Београду, постоји нешто што заправо људи из Београда не знају, и који могу да имају неко своје размишљање о томе шта се овде и на који начин дешава у било каквом погледу, а пре свега животном погледу. И онда је мени занимљиво, с једне стране да то откривам, да та нека нова сазнања имам која су лично моја и онда се мало у тој чудној ситуацији у којој људи овде свеукупно живе ја мало у Београду правим важан, а знајући заправо како то изгледа и покушавајући њима, својим колегама пре свега са којима радим овај посао који радим, да мало отворим очи на један други начин од онога како они мисле, како им се то сервира, било у медијима, а на крају крајева и од стране политичких званичника, пре свега светских, који се стално мотају овде и покушавају нешто да направе што се чини прилично залудним послом.
Недавно је изашао фим „Руски конзул“ у коме глумите, радње са одвија 1970-их. Да ли се може упоредити тај период са овим данашњим када су у питању српско-албански односи?
Ја мислим да је сваки тренутак који се живи овде кључан тренутак и да свако ко уђе у дијалог од тога како би требало да реши то што сте ви сада назвали кризом, то покушава да реши управо у неком одлучном тренутку који је управо `сада` и `овде`, колико год ти тренуци били и 70-тих година, 80-тих година, да о томе не говоримо, ти тренуци су заправо стално присутни и стално је присутна та тема и то окретање стално око себе и одвијање животног круга на један те исти начин са нерешивим статусом и нерешивим проблемом који покушава да се реши и за који нико не може да пронађе прави рецепт. Мени се чини да рецепт не постоји него да постоји само нека добра воља међу извесним људима који су стално у мањини и које нико у тој мањини не уме да саслуша, и не уме да схвати да је њихова једина жеља да овде, на овом простору, који доживљавају као свој простор, коме год припадали, коме год народу припадали, они јесу део овог простора, и они желе да остану да живе ту где су им живели преци и где би желели, да им живе и потомци.
Како гледате на то што косовске власти нису дозволиле вашем колеги Ненаду Јездићу да пренесе позоришну опрему како би одиграо представу у Северној Митровици?
То је толико апсурдно да то само по себи не може да има никакав коментар који може да буде, са било које стране не постоји у свему томе оправдање. Све оно што сам се ја трудио, и што кажете да врло често долазим на само Косово и комуницирам и радим и са људима који су са ове и са оне стране пушкомета, због тога што припадају другим народима. Дакле, све то што покушавамо да урадимо сви скупа заједно не бисмо ли преко уметности, преко културе пробали да направимо неки нормалан начин живота овде и упутили људе на нормалан начин живота. На онај начин на који они желе да га воде, све је у стању да сруши неко у року од пет минута захваљујући бесмисленим гестовима као што је забрана путовања некоме да из своје земље уђе у своју земљу.
Да ли се све чешће политика уплиће у уметност?
Увек је то тако било. Ја сам ипак имао среће па сам живео у неком времену и земљи која се звала Југославија и систему који се звао `титоистички систем` и тај систем је исто био такав да је политика у доброј мери одређивала и давала дозволу или забрањивала да се нешто у подручју уметности дешава на најслободнији могући начин, имате толико наших уметника, и филмских редитеља и позоришних стваралца, текстописаца, који су били у то време, да не кажемо грубу реч, забрањивани, али на неки начин склоњени са стране. Тако и ово, да се политика нешто меша у то, ја бих могао то да разумем када би људи који се баве политиком учествовали с једне стране бар у конзумирању онога што је култура и уметност уопште, па макар била и позоришна лии књижевност, али мислим да се политичари не баве тиме и да, нажалост, немају ни времена да прочитају нешто или да дођу на неку позоришну представу или да гледају неки филм који су наши неки ствараоци ствоирли, мислим да уопште се не баве тиме и онда ако неко нешто ту случајно заталаса, ако се дотакне политике или одбране сопственог, или напада на туђ народ, или критике сопственог народа, онда то наилази на велике нападе без обзира на то што, кажем, ти људи који се баве политиком коме год припадали, они заправо немају стварни однос према томе и не знају о чему се ту заправо ради.
Да ли сте упознати са радом Народног позоришта Приштина које је смештено у Грачаници. Да ли сте сарађивали?
Са радом Народног позоришта из Приштине које је смештено овде у овој згради, са њиховим репертоаром могу да будем упознат само преко онога што постоји на интернету и онога што су те слике или информације о томе. Те представе до нас не долазе или ако дођу, оне ретко дођу, или кад дођу, оне дођу тако да нам нису довољно равно најављене да би сада то нама скренуло неку пажњу, или смо пак ми сви у тим пословима из којих не можемо да изађемо да бисмо дошли да гледамо нешто што се из Приштинског народног позоришта српске драме не рефлектује на оно што би могли ми да видимо. Мислим да, и нажалост, људи одавде немају могућност комуникације са оним што ми радимо у Београду и да тај одлазак на неки начин схватају као, не бих волео да то тако зазвучи, али као да сте отишли у Париз. Као да гледате нешто што оданде овде никако не долази и мислим да то су велике грешке које су почињене, не у последњих пар година, него које су почињене у последњих неколико деценија управо у томе што се уметност, култура у једном народу ниподашатавала као врендост за тај други народ који у великој бројчаној мањини живи на територији овог дела земље у којој ми живимо и мислим да су то грешке које је немогуће исправити и због тога ми не знамо, једноставно нисмо упознати довољно са тиме шта се овде ради, пре свега у драми на српксом језику, не знамо ни на албанском наравно, али једноставно немамо праву представу о томе.
Шта бисте поручили људима на Косову?
Не смем да имам неку поруке зато што поруке би морале да буду страшно судбоносне, а ја то не могу да имам. Могу да имам само добру вољу да и даље долазим овде и да обећам свакоме ко је иоле добре воље да ћемо увек долазити са нечим што може да буде јако занимљиво за њих и што може да буде инспиративно за то да има смисла живети овде.
Извор: Косово онлајн