Србима са Косова након 17. марта 2004. године најтеже је што су видели да је то био ,,награђени злочин”, оценила је професор српског језика у Гимназији у Ораховцу и ауторка књиге ,,Косовометохијски гласови“ Оливера Радић, на трибини ,,Косово и Метохија – погром који траје“ одржаној у Руском дому у Беграду.
,,Србима је најтеже то што после 17. марта није било казне за одговорне. То је био награђени злочин. Тада сам се уверила да ,,цивилизована Европа“ више пажње посвећује онима који чине зло него онима који се од њега бране. Али, морамо да наставимо, наше светиње живе. Ми смо Христов народ који ће и даље да васкрсава”, поручила је Радић.
Према њеним речима ,,тај 17. март је био врхунац обесрбљивања Косова и Метохије“.
,,Засметало је што су Срби, мало-помало почели да се враћају на своја огњишта, да обнављају порушене куће. Желели су да то спрече и да нас протерају и из градова и у томе су и успели. После тог 17. марта нико од нас који живе на Косову више не сме да се осећа да је слободан, свестан да већ следећег дана може да га снађе иста таква стихија”, навела је Радић.
Описујући догађаје од пре 20 година она је рекла да су Срби у Ораховцу и околини прво на телевизији чули шта се догађа у осталим деловима Косова, а онда се из доњег дела града зачуо хук масе.
,,Узвикивали су ,,УЧК, УЧК“ и кренули уз Шорића улицу. Била је то српска улица. Сви који су успели да побегну пред том масом су побегли ка центру, ка цркви. Брачни пар Гркић није успео. Упали су им у кућу и буквално изгазили. Излетела сам напоље са децом и схватила да немам где да побегнем. Свуда око нас су били Албанци. Сакрили смо се у кући и ту смо зачули на албанском неки поклич, наредбу и они су се повукли. Не знам зашто су то учинили. Цела Шорића улица је била запаљена и Срба ту више нема. Касније смо морали да се изместимо и из других улица ближе албанском делу”, навела је Радић.
Сатиричар, студент социологије Универзитета у Приштини Јован Зафировић имао је седам година 17. марта 2004. и са родитељима је живео у околини Косовске Каменице.
,,Наша села су била чисто српска и нисмо били на удару. Али, сви су са неверицом гледали телевизију и питали се шта даље. Сећам се да су се многи из градова, посебно Гњилана и Косовске Каменице преселили код рођака, код нас, у села. Као детету ми никако није било јасно зашто би неко отишао из града да би живео у селу. Данас, после 20 година размишљам – а где ћу ја отићи уколико покушају да ме протерају из мог села. Немам где”, навео је Зафировић.
Као најупечатљивији слику памти призор са телевизије на коме је мајка у наручју држала дете, а друго је за њом трчало носећи играчку.
,,У том тренутку сам помислио, ако крену и на нас, коју играчку ћу ја да понесем..”, рекао је Зафировић.
Он је казао да није оптимиста када је реч о опстанку, посебно младих Срба на Косову.
,,Мора да се каже, млади размишљају само да заврше факултете и да узму пасош и оду. Не желе они да оду, али из егсистенцијалних разлога размишљају, немају друго решење”, навео је Зафировић.
Председник Хуманитарне организације ,,Косовско поморавље“ Никола Васић каже да оно што се 17. марта 2004. године догодило Србима траје до данас.
,,То је злочин који заправо од тада никада није престајао. И данас се људи хапсе само зато што су Срби”, казао је Васић.
Он је додао да је 17. марта међународна заједница показала сву своју немоћ.
“Кфор, војска која је дошла да обезбеди мир свим грађанима тог дана је показала да за то није била способна. Нису били способни да заштите Србе”, рекао је он.
Васић је истакао да је слика која му се тада урезала – била она када су Срби из Клокота кренули да се исељавају.
,,Испред њих је стао један монах из манастира Драганац и вратио их кућама. То је доказ да је црква уз свој народ”, рекао је Васић.
Он је закључио да је тренутно највећи проблем како задржати младе зато што одлазе не само због страха, већ и због економског фактора, односно услова живота.
На трибини, коју су организовали Српски политички форум са Факултета политичких наука у Београду и Српска омладина за Космет, истакнуто је да су догађаји 17. и 18. марта 2004. били највеће етничко чишћење на простору Европе у 21. веку.
Наведено је да је из својих спаљених и уништених домова протерано више од 4.000 Срба, као и да је етнички очишћено шест градова и девет села.
Животе је изгубило 19 људи, док је више од 900 претучено и тешко повређено.
Уништено је 39 православних храмова и споменика културе, које, како је речено, данас исти ти вандали желе да присвоје као део њихове културне баштине.
Трибина је била хуманитарног карактера, па су сва прикупљена средства намењена породилишту у Пасјану, за куповину порођајног стола.
Извор: Косово онлајн