TV Most

Ono što nas interesuje u ovom izlaganju jesu ekonomske i političke institucije, koje je nekada baštinila Vizantija, u vreme kada je bila prosperitetna. Odnosno, da li je moguće oživeti neke od njih i upotrebiti ih u ruskoj i srpskoj politici sa ciljem zaštite pre svega tradicionalnih hrišćanskih vrednosti ili makar onih koje prihvataju i druge tradicionalne grupe (84, ako pod tradicijom podrazumevamo recimo očuvanje porodičnih vrednosti ili čak samo konzervativne poslovne prakse), i koliko bi te obnovljene institucije mogle da nam pomognu da prevaziđemo aktuelne političke i ekonomske probleme Srbije i Rusije.

VIZANTIJA: ZLATNO DOBA I PAD

Vizantijski ekonomski poredak u vreme procvata je bio baziran na sledećim osnovama: zlatni standard, niski porezi, ravnopravni tretman domaćih i stranih trgovaca, mali privatni posed slobodnog seljaka. Zlatni standard je bio ekonomska žila kucavica carstva Romeja. Sve je počelo kada je car Konstantin Veliki uveo osnovnu monetu od čistog zlata, koja se zvala solidus ili nomizma. Sav novac koji se kovao do X veka je bio kovan od gotovo čistog zlata (84, 98 odsto). To je značilo stabilnu monetu i odsustvo inflacije. Već početkom X veka, za vreme vladavine Konstantina VII, počinje epoha devalvacije i inflacije. Kvarenjem valute kroz ubacivanje manje vrednih metala u zlatnike, čime se povećava količina novca u opticaju na veštački način, dolazi nakon određenog vremena do povećanja cena. Inflacija kao pojava najviše ugrožava one kod kojih devalvirani novac stiže poslednji. A to su seljaci, radnici, zanatlije i sitni trgovci ili ogromna većina stanovništva. Od inflacije najviše koristi imaju oni koji prvi dođu u kontakt sa iskvarenom valutom, dok njegova vrednost još ne padne na tržištu, tj. dok se povećanje količine novca na tržištu ne oseti. To su uglavnom visoki državni činovnici i aristokrate, koji upravljaju kovnicama novca u carsko ime, kao i povlašćeni krupni trgovci koji su u sprezi sa strukturama vlasti. Vlast je kratkovido puštala kvaran novac u opticaj u želji da trenutno podmiri svoje rashode, ali nije shvatala da će se u njenu kasu kasnije isto tako slivati taj manje vredan novac i da će rast cena u društvu pogoditi i njene troškove. Onda je sledila nova iluzija u vidu povećanja poreza. Moćniji članovi društva su lobirali kod centralne vlasti da plate manje nego ostali ili da dobiju potpuno izuzeće. Teret se dodatno prebacivao na siromašnije članove društva i javili su se sistemska korupcija i haos u prikupljanju poreza. Vizantijski zlatnik je potpuno izašao iz opticaja jedan vek pre pada Konstantinopolja pod Turke, i nema sumnje da je krah novčanog sistema bio jedan od velikih uzroka kraja Vizantije.

Osim kvarenja monete dodavanjem lošijeg metala, devalvacija se vršila i arbitrarnom odlukom cara. Tako je Aleksije I Komnin devalvirao nomizmu (84, pošto je u drugom delu svoje vladavine povratio visoki sadržaj zlata u toj nomizmi, koju je nazvao hiperpiron sa 10,6 na 87 odsto u odnosu na vizantijski srebrnjak miliaresion, tako što je propisao da jedna nomizma-hiperpiron ima da vredi četiri miliaresiona, a ne 12, koliko je bilo ranije. Osim negativnih efekata koje smo već pomenuli, ova mera je mogla da ide na ruku samo venecijanskim trgovcima. U to vreme na zapadu Evrope i u Veneciji zlata nije bilo, već se sva trgovina odvijala srebrom. Nova Aleksijeva mera je omogućila Veneciji da mnogo lakše dođe do kvalitetnih zlatnika i prebaci ih na zapad. Aleksije je Venecijancima dao niz trgovačkih povlastica, subvencija i poreskih oslobođenja koje domaći trgovci nisu uživali. Ostrogorski ocenjuje da je time udaren primat vencijanske ekonomske dominacije u Vizantiji. Nesumnjivo, uticaj Venecije je od tog momenta samo rastao, ali na štetu Vizantije. Pad Konstantinopolja u rimokatoličke krstaške ruke 1204, Lionska 1274. i Firentinska unija 1439, samo su neki od događaja koji su posledica Aleksijevih odluka.

Kada je u pitanju regulacija ekonomije od strane države, ona je u Vizantiji nesumnjivo postojala, ali nije bila u stepenu tolika da možemo govoriti o nekakvoj svemoćnoj državi koja gospodari ekonomskim i društvenim životom zemlje. To mišljenje je zasnovano na predrasudi većine zapadnih mislilaca koji su na pravoslavnom Istoku videli samo još jednu u nizu „despotija“, koja nema sluha za autonomni društveni i ekonomski život. Samo je u prestonici Konstantinopolju, gde se nalazio vrh državnog aparata, zabeležena izraženija državna regulacija zanata i trgovine, i najbolje svedočanstvo o tome je Knjiga eparha iz H veka. U njoj se opisuje supervizija samo određenih sektora trgovine, vitalnih za bezbednost prestonice, kao što su razmena valute, kovnice, ključni prehrambeni proizvodi, svila ili koža. Kako pravilno zaključuje Žilber Dagron, bilo bi pogrešno izvesti iz Knjige eparha, bez obzira na njenu vrednost, model primenjiv na sve sektore i sve regione celokupnog carstva: ne samo da u njoj nisu spomenute mnoge zanatske aktivnosti organizovane kroz gilde, nego knjiga ne uzima u obzir paralelne mreže proizvodnje ili trgovine na koje državna adminsitracija nije imala direktnog uticaja“. Dok nas Nikolas Ikonomides i Petar Frankopan podsećaju da je glavni prihod Vizantije uvek dolazio iz provincija, a ne Konstantinopolja.

Angeliki Leu smatra da je vizantijska trgovina bila mešovita, ali da su tržišni mehanizmi bili dominantiji u privredi od komandnih i regulatornih pritisaka države i takođe ističe da je u prestonici tržište bilo restriktivnije od provincijskog. Ova autroka na osnovu dostupnih dokumenata pokazuje da je u IX i X veku u samom Konstantinopolju tržišno određivanje cene hleba bila norma, a kontrola cena izuzetak. Carevi su imali robne rezerve koje su koristili u vremenu gladi i slabe tržišne ponude žita, pre svega kako bi sprečili nemire u prestonici, dakle iz bezbednosnih razloga. Kada je u pitanju socijalna struktura, u doba napretka carstva, temelj sistema je činio slobodan seljak, koji je bio vlasnik privatne svojine i u isto vreme stratiot (84, στρατιώτης), koji je u vreme rata imao obavezu da ratuje za državu. Vizantijski Agrarni zakon izričito navodi seljake kao gospodare (84, κύριοι) pokretne i nepokretne imovine. Seljaci nisu bili izolovane jedinke, već su bili i članovi seoske opštine (84, κοινότης), koja je bila jedna fiskalna jedinica i preko koje su seljaci upravljali zajedničkom imovinom u vidu pašnjaka. Takođe, pastire je angažovala i plaćala opština združenim sredstvima seljaka. Tek se u vreme najveće inflacije Aleksija Komnina ova socijalna struktura počela raspadati, i na mesto slobodnih seljaka, koji maju mali posed, dolaze veleposednici pronijari, koji samo upravljaju velikim posedima, čiji je ultimativni vlasnik država i na kojima rade zavisni seljaci. Jaka carska vlast slabi, dolazi do prevlasti civilne i vojne aristokratije, do inflacije dvorskih titula i intriga. Vizantijski seljaci su do doba inflacije (84, XI veka) plaćali dva osnovna poreza – na zemlju i glavarinu. Dodatni manji porezi koji su postojali do XI veka nisu izazivali negativne reakcije stanovništva i, ako su dodavani, nisu išli osetnije nauštrb seljačkih prihoda, koji su takođe rasli. Zbog manjih prihoda izazvanih inflacijom iz XI veka, sledstvenog pada ekonomije i želje za specijalnim beneficijama i izuzećima, dolazi do ekspanzije politike i političkih aktera, jer su svi u iluziji da se nagomilani problemi mogu rešiti dobijanjem udela u uticaju na carsku vlast. A to je upravo značilo samo uvećavanje problema, čiji je ultimativni koren u duhovnoj krizi, ali koji je manifestovan u društvu korupcijom starih i dobrih vizantijskih ekonomskih i političkih institucija.

RUSIJA I SRBIJA U NEOVIZANTIJSKOM KONTEKSTU

Danas je pravo vreme da Rusija i Srbija krenu sa vraćanjem ekonomskih, društvenih i političkih konzervativnih institucija iz svoje istorije, koje se uglavnom nalaze u njihovom vizantijskom nasleđu. Vreme je za neovizantijski obrazac ili neovizantijski konzervativizam. Ranije su Rusi ušli u komunizam od Srba, ali su ranije i krenuli u „kapitalističke reforme”. Ove „reforme” su se u obe zemlje svele na sledeće. Rezultat ruskih reformi pre 2000. sveo se na ektreman rast stranog duga države, koji je posledica koruptivnog državnog dotiranja onih banaka i firmi koje su “privatizovale” velike državne gigante, bez bilo kakvih mera poreske i infrastrukturne politike koje bi pojačale klimu za poslovanje većine ruskih građana kao privatnih vlasnika.

U Srbiji je država takođe koruptivnim spregama “insajdera” iz bivših partijskih nomenklatura u bescenje njima prodala javnu imovinu. Država Srbija takođe nije radila na stvaranju pogodne poslovne klime za privatno preduzetništvo. Novac od prodaje krupnih državnih kompanija stranim subjektima u vidu deviza, osim što je proneveren od političara i novih biznismena u sprezi sa vlasti, korišćen je za finansiranje socijalnih izdataka i kupovine socijalnog mira i kao sredstvo izbornog marketinga, umesto da je upotrebljen kao investicioni podsticaj malim i srednjim preduzećima. Kada je taj novac od privatizacije potrošen, Srbija je krenula da se zadužuje kod stranaca i da od tog novca nastavi sa finansiranjem tekuće potrošnje, bez bilo kakvog plana za stvaranje povoljnijeg ambijenta za poslovanje privatnih privrednih subjekata. Rusija je posle 2000. ipak korak bliže vizantijskom modelu od Srbije. Ruski državni budžet je uravnotežen, a porezi su niski (84, premda Srbija ima niži korporativni porez za pet odsto od Rusije i porez na dohodak za tri odsto, ali očigledno ima niz dodatnih parafiskalnih nameta i veću regulaciju, jer konstantno nakon 2000. ima za približno 10 odsto veću javnu potrošnju od Rusije). Rusija ne zavisi od stranih kreditora, kao što je to slučaj sa Srbijom. Standard ruskih građana polako raste i mnogo je bolji u odnosu na prvu deceniju nakon pada komunizma, a i bolji je od onog koji uživaju srpski građani. Posebno je pozitivan ruski zakon o malim preduzećima iz 2007, koji sa svojim olakšicama za male proizvođače predstavlja pravi korak u postepenoj obnovi ruskog socijalnog kapitala, jer ne zaboravimo da su i ruski seljaci bili slobodni do polovine XVII veka i vlasnici privatne svojine do prosvetiteljskih reformi Petra Velikog, a i reforme Stolipina početkom XX veka su bile u tom duhu jačanja privatnog vlasništva što većeg broja seljaka. Glavni ministar Nikolaja II je bio jasan: „...jak privatnik je prepreka za razvoj revolucionarnog pokreta”. Iako danas postoje problemi u razvoju socijalnog kapitala Rusije, to je stvar koja ne može da se razvije preko noći, potrebne su decenije mirnog razvoja da bi se moglo govoriti o veoma razvijenom, solidarnom i bogatom društvu. Bitno je da vlast svojim merama na koči preterano autonomiju društva, tj. da u onim sektorima u kojima interveniše to radi što efikasnije i sa što manje negativnih efekata u vidu rasta birokratije koja razara društvo. Danas imamo situaciju da vlade velike većine zapadnih zemalja svojim merama sve više otežavaju društveni život kroz nove namete i regulacije, dok je u Rusiji obratno, ali je potrebno vreme da bi rusko društvo nastavilo tamo gde je stalo 1917. i pokazalo svoj puni potencijal, barem kada je u pitanju ekonomsko-tehnički napredak.

U Srbiji sličan zakon poput ruskog iz 2007. ne postoji, štaviše, strani investitori su povlašćeni u odnosu na domaće, a birokratija je tegobnija njima nego većim preduzećima. Srbija je i dalje politički i ekonomski zavisna od zemalja EU, tj. od njihovih državnih i komercijalnih banaka, jer ima visok strani javni dug. Privreda uopšte nije dovoljno slobodna. Osim neopravdanih poreskih nameta, tu je i vrlo komplikovana birokratska procedura, pojačana EU regulativama, dok nezaposlenost raste, a standard građana stalno opada. Ipak, Rusija i dalje boravi u najmanje štetnoj ekonomskoj paradigmi moderne epohe, nego što je zastupnik prave alternative dominantno progresivnom delu Zapada. Tako, ruska monetarna politika oličena u Centralnoj banci vrši devalvaciju ruske monete na štetu ruskih građana jer niti izvoz zbog toga raste niti inflacija pada, a kurs je uvek nestabilan i građanima je teško da vode poslove u atmosferi arbitrarnih mahinacija Centralne banke. Stiče se utisak da ruska Centralna banka vodi politiku u skladu sa tempom štampanja dolara američkih Federalnih rezervi. Time Rusija nije izložena samo konstantnom inflatornom pritisku, koji se prenosi iz SAD dugoročnim štampanjem dolara bez pokrića, nego se u vremenu periodične kratkoročne snižene emisije dolara to koristi kao izgovor da se dignu kamate za investicione kredite, čime se koči ruska privreda na netržišnim principima. To se poslednji put dogodilo upravo paralelno sa uvođenjem sankcija ruskom bankarskom sektoru, čime smo dobili dupli udar na rusku privredu. Federalne rezerve SAD su za Rusiju ono što su bili venecijanski špekulanti za Vizantiju. Politika Federalnih rezerva nije ni u nacionalnom interesu SAD niti u interesu američkih građana, ali vlast u Vašingtonu odavno (84, naročito od levičarskog predsednika Vudroa Vilsona) ne vodu spoljnu politiku inspirisanu nacionalnim interesom, nego globalni intervencionizmom u ime opskurantskih vrednosti „demokratije i ljudskih prava”, što ih ne sprečava da budu prisni saveznici sa krajnje nazadnim režimima poput Saudijske Arabije, ako se već služimo aktuelnim kriterijumima američke administracije. Dakle, argument da zlatni standard ne bi trebalo usvajati jer SAD smatraju da je to „nemoguće” ili „zastarelo” – ne stoji. Sadašnji monetarni sistem, zasnovan na fiktivnom frakcionalnom centralnom bankarstvu Amerike prečica je do potpunog haosa, ratova, osiromašenja celog sveta po principu uspona i padova (84, kriza koju i danas proživljavamo). Nakon pada i kraha, dolarska mašina se ponovo aktivira kreditima za obnovu uništenih delova Evroazijskog kontinenta i ciklus se ponavlja. Ali kolo zla mora jednom da se prekine. Uostalom, zlatni standard je postojao do XX veka, a nije bio prepreka ekonomskom rastu. Naprotiv.

Dakle, još uvek Rusija, a eventualno i Srbija, imaju dosta toga da nauče iz vizantijske lekcije. Tek uvođenjem zlatnog standarda i rekonceptualizacijom vizantijskog i tradicionalnog ruskog monarhističkog modela, Rusija može da primerom ponudi pravoslavnim narodima – alternativu. Srbija nema političku moć u međunarodnoj areni potrebnu da bi sprovela kolosalnu promenu aktuelne ekonomske paradime. Sve druge mere fiskalne politike mogu samo donekle da ublaže štetu vladajućeg svetskog monetarnog sistema, ali ne i da donesu dugotrajan boljitak za svakog pojedinca. U tom svetlu, vesti da Rusija u poslednje vreme prodaje dolar i evro u zamenu za zlato i da je Rusija šesta svetska sila po zlatnim rezervama koja je krenula da sa Kinom posluje preko rublje odnosno juana, pružaju tračak nade. Zato smatramo da upravo Rusija može da ima glavnu ulogu u povratku konzervativih vrednosti u okviru nekadašnjeg vizantijskog komonvelta. Rusija ima stabilnu predsedničku vlast, i dalja monarhizacija funkcije šefa države bi bila poželjna. U ponovnom aktiviranju monarhove uloge leži ključ pojednostavljenja pravnog sitema i smanjenja birokratije, bez kojih se oslobođenje društva od pritiska politike teško može zamisliti. Demokratske republike produkuju na stotine zakona sa po nekoliko hiljada strana i mnogo veće poreze od starih monarhija jer je parlament zakonodovac i njegova volja kao državnog organa uvek može da postane zakon. To je uticaj prosvetiteljske misli Rusoa da je zakon izraz opšte volje parlamentaraca. To je sasvim suprotno od monarhijske logike, po kojoj on nije zakonodavac, nego samo administrator drevnih pravila-običaja, koje je upostavilo samo društvo ili monarh na saborima sveštenstva, naroda i građana, u skladu sa procedurom koja je isto običajna i kojom on ne gospodari.

Na ovaj način su stvarane najbolje pravne i političke tekovine Srbije i Rusije u predmoderno doba. Uostalom, vizantijska monarhistička idelogija ulogu cara vidi kao strogu konzervativnu. Njegova uloga nije da eksperimentiše u politici, veri ili ekonomiji ako to vodi rušenju tradicionalnog poretka i metoda njegove reprodukcije i regeneracije. Tradicionalni hrišćanski poredak je stariji od države, on je nastao spontano kroz generacije, i njemu se vizantijska država tek naknadno upodobila. Vizantijsku ideologiju i carski ideal sumira vizantolog Eleni Glikaci-Arveler: „Sveti karakter vizantijskog poretka, personifikovan imperatorom, koji osveštava sve što je u relaciji sa njim (84, ...), jeste najbolja garancija za očuvanje političkog i društvenog status quo. Drugačije rečeno, vizantijski poredak nije mogao da toleriše osporavanje ni iznutra ni spolja, zato što je potvrđen od Boga, svaki nered (84, ...) je bio suprotan načelima države i naročito Božijoj volji. Tako, svaki napad na državni poredak imao je za Vizantince status pravog svetogrđa i držao se za rad neprijatelja Boga i pravoslavne vere. Bog i car kažnjavaju smutljivce.” To ne znači da novina u društveno-ekonomskom životu nema, već da se one dešavaju gradualno, skoro bez ikakvog rušenja tradicije koja se vremenom proverila kao valjana. Monarh ima interes da državni budžet bude u dobrom stanju (84, pod uslovom da se strogo drži zlatnog standarda), jer zna da će biti na tronu verovatno do kraja života. Zato mu ne ide u prilog da vrši drastične pronevere kao demokratski političari koji su u prolazu, jer znaju da su na vlasti par godina. Osim toga, kralj ima podsticaj i da u starosti bude odgovoran, jer želi da ostavi dobru državu potomstvu. Pritom, jaka monarhova vlast u centru nije prepreka širokoj autonomiji lokalnih vlasti. Naprotiv, ona može samo da ojača lokalnu vlast, kao što to znamo iz ruske istorije u vreme vladavine Ivana Groznog. U njegovo vreme lokalnim oblastima nisu upravljali centralni namesnici, nego lokalni ljudi od ugleda koji su bili birani, a samo oni poslovi koji nisu mogli da se obave lokalno bili bi referisani u Moskvu. Na lokalu neki oblik demokratije bi možda i funkcionisao ako bi birani političari imali mnogo više da izgube, ako se loše ponašaju na vlasti, kasnije, kada se vrate u tu istu sredinu da žive i rade, bez obzira što su do juče u njoj vladali. To znači da bi imali jako malo manevarskog prostora za hvatanje krivina od onog onog što imaju danas na nacionalnom nivou, gde su daleko od lupe birača. Ili bi negde došla aristokratija? Neka se tu spontano odlučuje od slučaja do sluačaja. Kako god, monarhu bi pripadala spoljna bezbednost uz pomoćne funkcije, a ostalim nivoima što više ostalih poslova po principu supsidijariteta.

Marko Pejković, istraživač saradnik Instituta za političke studije

Izvor: Istokpravoslavni.org