TV Most

U obrazloženju je navedeno da je Pavle Kovačević (1940) u književnom stvaralaštvu dostigao vrhunske domete, a kao aforističar ušao u sazvežđe velikana satire već prvom knjigom "Do sarkazma i napred" (1967).

Ono što posebno ističe Savu Martinovića (1935) u vrhunskom jatu srpske satire je, prema zapažanju žirija, njegovo ogledanje u čitavom nizu žanrova - aforizmu, epigramu, priči, mikro-zapisu, mikro-eseju, pitalici i romanu.

"Njegovoj znatiželji i literarnom gabaritu tesni su svi okviri i zato ih neprestano menja i razmiče", stoji u obrazloženju koje je pročitao Čotrić.

Martinović je rekao da se divi žiriju koji je sa toliko preciznosti dodelio nagradu Pavlu Kovačeviću, ali i da se ponosi onim koji sa njim dobija istu nagradu i od koga je, iako je mlađi, učio da piše satiru.

Kovačević se uz mnogo humora osvrnuo na odnos naroda i vođa, u čijoj koži, kaže ne bi bio, i naglasio da ne treba težiti krajnosti te da "satiričar drži centar - Srbin u Srbiji sa širokim krilima revolucije i demokratije", da "svako pero orla treba da bude na svojoj strani, ali međusobno u slozi", a aforizmima je ilustrovao da su potomci vođe.

Za najbolju knjigu satire na srpskom jeziku nagrada "Radoje Domanović" dodeljena je Milanu R. Simiću za knjigu aforizama "Žulj na žulj" (Društvo "Trag" i časopis "Naš trag"), Jeremiji Lazareviću za knjigu poezije "Filozofija" ("Filip Višnjić") i Janku Jeliću za knjigu priča "Zlatni čovjek" (Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori).

Jelić je rekao da svima njima u Matici srpskoj - Društvu članova u Crnoj Gori znači priznanje "Radoje Domanović" na putu borbe za srpski jezik, Lazareviću je nagrada novi impuls da "više misli i književna dela na Domanovićev način", a Simić je aforizmima zahvalio na nagradi koja mu predstavlja "čast i obavezu".

Simić (1959) je u knjizi "Žulj na žulj", pišući o izbornim manipulacijama, nedostojnosti nosilaca funkcija, cenzuri, samocenzuri, doušnicima, tajnim službama, isleđivanju, likvidacijama političkih protivnika, sudskim procesima i zakasnelim rehabilitacijama, doveo u sklad svoju angažovanost i estetiku, aktuelnost i univerzalnost, direktnost i aluzivnost.

Lazarević (1955) knjigom "Filozofija" ponudio je čitaocima delo u kojem, pored duhovnosti, smirenosti i misaonosti, demonstrira građansku smelost i satirični duh za poeziju inspirisanu društvenim zbivanjima, a u njegovim stihovima, prema oceni žirija, ima snage, oštrine i zamaha, kao i čežnje za uzvišenim i nedokučivim.

Priče u zbirci "Zlatni čovjek" ispričane su zanimljivo, lako, neusiljeno, životno, neposredno sa originalnim, izvornim humorom, prepoznatljivim za Janka Jelića (1979), a paradoksalnost situacija u koje dospevaju likovi, ironija i sarkazam koji se na to nadograđuju, stvaraju zdrav i jedar humor.

Za teorijski doprinos satiri nagrađen je Vitomir Teofilović (1943), za knjigu "Eseji o aforizmima o romanima o pesmama" (Gea), koju je žiri ocenio kao književni podvig, kapitalno izdanje i enciklopediju srpske satire, posebno aforistike.

"Teofilovićev stil je elegantan, jasan, lapidaran i sadržajan. Ako je Stanislav Ježi Lec vratio aforizmu ugled svojim "Neočešljanim mislima" na literarnom planu, Vitomir Teofilović je to učinio knjigom "Eseji" na književno-teorijskom polju", navedeno je u obrazloženju.

Teofiloviće je rekao da ga je na pisanje nagrađene knjige, prve u trilogiji, podstakao jedinstven slučaj da pola stoleća na ovom prostoru veliki broj ljudi piše vrhunsku satiru, te je dao skice portreta sedmoro, kako je rekao, velikana satire, i pokazao čitavu biblioteku našeg humora.

Priznanje "Ekselencija satire", koje se dodeljuje najboljim stranim satiričarima, pripala je Ljubomiru Feldeku iz Bratislave, Mihailu Vešimu iz Sofije i Vladislavu Vlahoviću iz Podgorice.

Vlahović je zahvalio posebno onima koji ga inspirišu na pisanje i istakao da "sloboda rađa smeh, a smeh slobodu".

Prethodno je laureate pozdravio Radomir Andrić, predsednik žirija i UKS-a, koji je govorio o Domanoviću kao "predvodniku satire i humora na Balkanu", koji je ukazao na svevremenu izvitopirenost vlasti, kao i o značaju humora i književnosti koja, kazujući istinu, "otrežnjava od otrova svakodnevnice".