TV Most

U Berlinu se sastaju parlamentarni stručnjaci za kontrolu tajnih službi, gde će se ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer suočiti sa neprijatnim pitanjima o tome šta je vlada znala, a šta ne. Beč ide korak dalje: u sredu i četvrtak u Hofburgu se održava svojevrsni "Kongres NSA", na kome, uz parlamentarce iz čitave Evrope, učestvuje i Devin Nanis, šef odbora za kontrolu tajnih službi u Američkom kongresu.

Od prošle nedelje nemačke političke krugove potresa novi talas špijunske afere o razmerama saradnje, kooperacije i poslušnosti nacionalne informativne službe BND, prema prekookeanskom partneru NSA.

Afera je nova samo u smislu da je najnovija, budući da se njeni elementi neumorno vuku još od leta pre dve godine. Tada je "zviždač" i bivši radnik NSA Edvard Snouden otkrio svetu razmere ilegalne radoznalosti američke informativne službe.

U februaru ove godine, nemački Parlamentarni odbor za kontrolu tajnih službi došao je do informacije o postojanju "crnih lista", telefonskih i kompjuterskih IP adresa. Nemački BND odbija da sprovodi takvu proveru, iako ga je američki NSA zamolio da to čini.

Na videlo je izašlo, iako nije službeno potvrđeno, da te liste sadrže 40-42.000 takozvanih "selektora" – adresa, imena i e-odrednica – koji su Amerikancima interesantni, ali kod kojih oni ne mogu računati na nemačku kooperaciju.

BND filtrira američke "selektore"?

Ako se nekome učini da je to mnogo, ili da evropatriotizam nemačke obaveštajne zajednice dostiže nivo antiameričke revolucije, treba spomenuti sledeće: i dan-danas se u tražilice nemačkih elektronskih tokova podataka na zahtev NSA upisuje oko 800.000 "selektora" dnevno. Prema tome, četrdeset hiljada bi bilo samo ono što je Amerikancima odbijeno u poslednjih deset godina.

Suočen sa upornošću parlamentarnog odbora, šef BND-a Gerhard Šindler je sredinom marta obavestio nemačku vladu o postojanju tih lista. Njegova služba je odbijala da prekookeanskim partnerima ispuni neke, s evropskog stanovišta, "nemoralne" želje.

Bitno je, za najnoviju turu špijunske afere, spomenuti i koga je to Šindler obavestio kad se kaže da je "obavestio vladu".

Kad šef BND-a (služba u direktnoj ingerenciji državne egzekutive) želi, odnosno mora, o nečemu da informiše Kanzleramt/vladu, on ne odlazi kod kancelara nego kod državnog sekretara i šefa vladine kancelarije.

Trenutno je formacijski glavni koordinator za saradnju između ministarstava Peter Altmajer.

Sredinom aprila je ministar policije Tomas de Mezjer gostovao, ne na vlastitu želju, u Parlamentarnom odboru za kontrolu tajnih službi i izjavio kako "nije znao o bilo kakvim pokušajima NSA ili drugih američkih službi za sprovođenje industrijske špijunaže preko nemačkog BND-a".

Na to je Altmajer, pre deset dana, sazvao sastanak šefova opozicije već spomenutog Parlamentarnog odbora za kontrolu tajnih službi i Istražne parlamentarne komisije za delovanje NSA.
Tomas de Mejzer
Tomas de Mejzer

Međutim, šefa BND-a Šindler nije bio pozvan, jer ga Altmajer tretira kao personu non grata.

Šindler kriv jer je lagao vladu? Vlada nije znala? Mangupi u našim redovima? Ma nije valjda, komentarišu nemački mediji – a situacija je toliko verovatna, koliko i mogućnost da Janis Varufakis u Briselu bude proglašen za najboljeg saradnika meseca!

I nije reč o tome da NSA kao glavni siledžija u razredu krade užinu poslušnom đačetu BND-a.

"Savesni" BND uhvaćen je ovih dana u još jednoj nedoličnoj priči, dok je, navodno mimo znanja vlade, planirao operaciju pod kodom "Majmunovo rame", gde bi se sa britanskom tajnom službom GCHQ razmenjivali "podaci za tehnologiju".

Javni koordinatori tajnih informacija

Ali, natrag ka glavnoj temi, odnosima NSA–BND. Problem je u tome da je šef BND-a do decembra 2011. bio Ernst Urlau. On je već dva puta obaveštavao glavne vladine koordinatore o "crnim listama" na kojima su nabrojane sve sumnjive želje NSA.

Godine 2008. na funkciji glavnog vladinog koordinatora nalazio se sadašnji ministar policije Tomas de Mezjer, a 2010. Ronald Pofala. Obojica su članovi CDU.

Oba puta savesni BND je išao koordinatorima na noge i direktno ih informisao kako "selektori" američkih partnera opasno mirišu na industrijsku i političku špijunažu protiv evropskih interesa.

Kancelarka Merkel je na vlasti od 2005. godine, a trenutno vodi treći kabinet. Stoga, "najnovija kriza BND-a u stvari je kriza kancelarke Merkel", komentariše Špigl.

"Sada je vreme da se ta situacija potpuno raščisti", izjavila je kancelarka prošle nedelje. Ali, raščistiti šta?, pita se javnost.

Ako vlada u jasnom personalnom kontinuitetu već najmanje sedam godina pouzdano zna da NSA ne špijunira samo sa Evropom već i protiv nje, šta je tu novo? Ili, koliko puta treba jednu vladu obavestiti da bi priznala da je obaveštena?
Angela Merkel
Angela Merkel

Za razliku od Špigla, Bilda i FAZ-a, koji akcenat stavljaju na moralnu stranu čitave afere, Velt je daleko bliže realnosti. Tvrdi da je javnost više iritirana komunikativnim haosom nego (starom, nepobitnom) činjenicom da NSA drži svet u šaci, dok Rusi drže Snoudena u Moskvi.

Tu su Nemci praktični: protiv komunikativnog haosa u principu ima leka. Ali protiv tehnički i finansijski svemoćne tajne službe pod ingerencijom, čak je problematično reći pod kontrolom, paranoično agirajuće supersile – teško.

Da li je "vlada ne govori istinu" isto što i "vlada laže"?

Prema širokoj političkoj praksi, vlade smeju da ne govore istinu dok ih ne uhvate da lažu. Svako ko je profesionalno ili egzistencijalno nateran da se zadržava u blizini politike i političara, shvatiće tu tananu razliku.

Ona je u vezi sa granicom pristojnosti i zdravog razuma prosečnog, intelektualnog koeficijenta jednog biračkog tela.

Da li, u konkretnom slučaju, nemačka vlada samo "nije govorila istinu" ili je "lagala", videće se po posledicama u narednih nekoliko nedelja.

Ako se Šindler primora na ostavku, onda je "žrtveno jagnje" pronađeno i ide se na prvu varijantu. Ako opozicija i javnost krenu direktno na De Mezjera, ili čak i iznad njega, onda na drugu.

Sigurno da ima nečeg bizarnog u tome: šefa najmoćnije nemačke tajne službe, jedine koja po zakonu ima pravo da operiše van nacionalnih granica, nazvati "jagnjetom" za spas obraza Angele Merkel.

To samo pokazuje kako demokratski standardi moderne Evrope padaju sve niže u procep sumnjive političke prakse.

"Šteta može samo da raste", komentariše Špigl, nazivajući najnoviju aferu "testom o stanju demokratije u Nemačkoj".

Kao glavni operativni problem – politički, a ne špijunski operativan – mediji doživljavaju "minijaturne dimenzije" opozicije. Socijaldemokrate, čija je lojalnost podeljena između dva tabora, trenutno raspolažu "moralnom čvrstinom stola na rasklapanje".

"Jedina dobra stvar najnovije afere je u tome da se konačno u široj javnosti shvataju sve razmere upozorenja i otkrića Edvarda Snoudena. Više nije reč o sramnim postupcima NSA, već o sramnim postupcima nemačkih službi. I njihove šefice!", zaključuje Špigl.

Kratak vremenski okvir špijunske afere

Kao operator prislušne stanice u bavarskom Bad Ajblingu, američki NSA je najpre planirao njeno zatvaranje. Onda je 2002, u sklopu šire međunarodne koalicije za borbu protiv terorizma, samo prepustio nemačkom BND-u i preko posebnog memoranduma osigurao saradnju Nemaca.

BND je bio u obavezi da američkim partnerima isporuči deo obaveštajnih podataka koji se tiču antiterorizma, borbe protiv krijumčarenja oružja i organizovanog kriminala. Prostor nadzora su originalno bila krizna područja u Africi, Aziji, Bliskom i Srednjem istoku, u svakom slučaju – ne Evropa. U tu svrhu su Nemcima dati filteri, takozvani "selektori", adrese i odrednice na koje je trebalo obratiti pažnju.

Bad Ajbling je počeo sa radom pod novom upravom 2004. godine, a glavni vladin koordinator bio je Frank Valter Štajnmajer.

Eksplozivni karakter transatlantskog dogovora iz 2002. počeo je, sa stanovišta BND-a, da se pokazuje na dva plana. Najpre, to što je izvorno hteo, NSA je mogao da dobije i bez nemačke pomoći: znači htelo se nešto drugo.

Zatim, neki "selektori" su sasvim jasno pucali na evropske ciljeve: EADS i Evrokopter (danas koncern Erbas, posle britanskog sistema BAE drugi po veličini proizvođač oružja u Evropi), Evropsku komisiju u Briselu, francusku predsedničku palatu u Parizu, austrijsku Službu za zaštitu ustavnog poretka, i tako do 42.000 odrednica koje su operativci BND-a uneli u svoje "crne liste" i prijavili vladi – ili nisu.

U jesen 2013. postalo je jasno da je NSA prisluškivao i mobilni telefon Angele Merkel, pa je kancelarka ušla u istoriju kratkih fraza dugog pamćenja izjavom: "Špijuniranje među prijateljima – to nikako ne ide!"

Ta izjava joj se od prošle nedelje vraća kao bumerang, između ostalog i od predsednika Evropske komisije – Junkera.

Izvor: RTS