TV Most

ÄŒovek je jedino biće sa sposobnošću verbalnog izražavanja. Reč mu je data da bi se lakše sporazumevao sa svojom vrstom, da bi se nesuglasice razjasnile a nesporazumi izbegli. U jednom momentu svoje evolucije, on je uspeo da ovaj blagoslov nekako nespretno pokvari. U današnjem društvu, čovek se često boji reči, njene težine, važnosti i lepote. Ipak, koliko god se trudio da postoji u tišini, čovek neprestano govori i komunicira sa svojim okruženjem. I sreća i tuga i bes i strah, ako ih prećute usne, ispričaće oči, odaće telo, “kriknuće duša kroz ruke i grudi” . Taj prefinjen jezik je univerzalne prirode. On spaja ljude kroz sve epohe i kulture. Kada god nije znao ili smeo da govori usnama, čovek je svoju potrebu da se otvori, iskazivao gestikulacijom, neretko onom najfinijom – plesom.

Tokom protekle nedelje, galerija „Akvarijus“ ugostila je dve slavne dame, reprezentativna imena savremenog francuskog baleta i teatra – Andreu Seter i Sofi Buke. Njih dve su održale dve odvojene umetničke radionice sa mladim ljudima, na kojima su im ukazale na moć samokontrole i međusobnog povezivanja ljudi koji, ako su u ravnoteži mogu sve – na sceni i van nje. Upoznali smo dve svestrane, interesantne godive koje znaju sve o tome koliko mnogo je moguće reći telom – opet, na sceni ili van nje, koliko je važno da naučimo da se i nprofesionalno ali i u ličnim odnosima, oglašavamo posredstvom tog nežnog, divnog instrumenta.

Andrea Siter je plesačica, violinistkinja, glumica, pesnik i koreografkinja. Nastupala je u preko 400 predstava u Francuskoj, Belgiji, Poljskoj, Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj, Srbiji, Portugalu, Palestini, Tunisu, Kolumbiji. Vodila je mnoge treninge i plesne radionice i predavala u mnogim pozorišnim školama širom sveta, između ostalog i u Nacinalnom plesnom centru (Francuska), Narodnom pozorištu Debrecin (Mađarska), Baletskoj školi Poznanj (Poljska), Nacionalnom baletu Kosova, te u Austriji, Nemačkoj, Srbiji.

Za sebe kaže da neguje neoklasični stil u baletu, da je to divan stil ali da od njega ne može da se živi pa je i za jednu slavnu balerinu u Parizu, važno da ima angažman na televiziji ili u nekoj kompaniji kako bi preživela, da je bitno negovati kreativnost i osećajnost u čoveku i živeti pomiren sa sobom.

„ZA mene ples je život i život je ples.Svi bi trebalo da razmišljaju o tome šta se sve dešava ovde, u vašim grudima, u vašem telu i koliko je mnogo lepote moguće stvoriti telom. A onda, kada se nađete na sceni sa drugim igračima, shvatate koliko je bitno da budete u vezi najpre sa sobom da biste se povezali sa ostalima“, kaže ova nežna, krhka i tiha žena kod koje nijedan pokret nije suvišan, niti besmislen i to je nemoguće ne primetiti.

Sofi Buke, plesačica, koreograf, pisac. Energična, živa, znatiželjna. Mnogo je proputovala, od Azije do Amerike samo da bi, kako sama kaže, posmatrala čoveka i osluškivala upravo govor tela. Kao vrstan čitač telesnog jezika, kaže da se ljudi razlikuju od kulture do kulture, čak i od grada do grada, a u Mitrovici su ljudi generalno jako otvoreni.

Ona govori o tome kako su ljudi danas intimniji sa svojim velikim televizorima i telefonima nego sa sopstvenim telom. Zato i ne umeju da ga koriste. Neprestano su u grču a za to je, kaže Sofi, krivo društvo koje nas od malena drži u presi.

„Volim prirodnost, organski pokret. A nas mnogo pritiskaju. U Aziji starice vežbaju fitnes, ti ljudi vam se osmehuju na ulici iako vas ne poznaju. Probajte to da uradite u Francuskoj. Svi će vas gledati kao da sa vama nešto nije u redu. Ljudi više ne veruju ni sebi ni drugima. Zgrčeni su iznutra i spolja. Stide se svojih tela. Pokret ne mora uvek i nužno da bude lep. Bitno je da je prirodan“, poručuje Sofi.

Obe umetnice, iako umnogome različite, šalju istu poruku – budite u ljubavi sa svojim bićem, sa svojim srcem i dušom i budite nežni prema sebi. Ako to niste, onaj koji vam je najbliži, prvi će vas odat – vaše divno telo.