TV Most

To je objavljeno na sajtu Festa, a detalje programa saopštiće sutra novi umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić i novi selektor Mladen Đorđević na konferenciji za novinare u Skupštini Beograda, na kojoj će govoriti i sekretar za kulturu i predsednik Odbora Festa Vladan Vukosavljević i direktor Centra beogradskih festivala Milan Lazović.

U filmu "Sen Loran" glavne uloge igraju Gaspar Ulije, Žeremi Renije, Lui Garel, Lea Sejdu i Helmut Berger.

Prošlo je više od šest godina od smrti Iv Sen Lorana (Yves Saint Laurent), ali čuveni dizajner daleko je od zaborava.

Njegova modna marka i dalje je jedan od najjačih svetskih brendova, a veliko interesovanje privlači i njegov buran privatni život na osnovu koga su prošle godine snimljena dva filma.

Yves Saint Laurent je "zvanični" biopik, autorizovan od strane Pjera Beržea, dizajnerovog dugogodišnjeg poslovnog i životnog partnera. Drugi film, "Sen Loran" je malo slobodnija verzija, fokusirana više na samog dizajnera i njegovu priču, nego na priču koju je o njemu želeo da plasira Berže.

Bonelo se često karakteriše kao pripadnik takozvanog Novog francuskog ekstremizma, koji čine transgresivni filmovi i reditelji poput Fransoa Ozona i Gaspara Noe.

Uprkos tome, Bonelo je miljenik kritike i festivala, a pogotovo Kana gde je redovan gost i nosilac nagrade Fiprescija, kao i tri nominacije za Zlatnu palmu. Njegova verzija Sen Loranove priče je sve samo ne klasična biografija.

Film je raskošno umetničko delo, na momente nadrealno i hipnotišuće. Fotografija i muzika se izdvajaju kao najjači elementi, zajedno sa fantastičnim glumačkim ostvarenjima.

U naslovnoj ulozi briljira model i glumac Gaspar Ulie, našoj publici najpoznatiji po ulozi u filmu Veridba je dugo trajala, za koju je dobio nagradu Cezar. Beržea tumači Žeremi Renije.

U novom zdanju Jugoslovenske kinoteke u okviru Festa biće prikazan filmski omaž Mileni Dravić, koja je od filma, preko pozorišta i televizije u preko 50 godina dugoj karijeri postala jedna od najvoljenijih domaćih glumica.

Njena karijera počela je 1959. ulogom u filmu "Vrata ostaju otvorena", nakon čega su se nizale uloge, pa je odlučila da upiše glumu.

Prvi veliki uspeh doživela je 1962. kada je osvojila Zlatnu arenu u Puli za "Prekobrojnu". O partizanskom filmu je nemoguće govoriti bez pominjanja Milene Dravić i njenih sjajnih uloga u filmovima Kozara, Sutjeska, Bitka na Neretvi.

Igrala je i filmovima drugačijih autora, u crnom talasu, u nekolko filmova Puriše Đorđevića - Kros kontri, Jutro (nagrada Zlatna Ruža u Veneciji), Biciklisti (Zlatna arena u Puli), u kultnim ostvarenjima Dušana Makavejevam - Misterije organizma i Čovek nije tica (fotografija sa snimanja tog filma bila je inspiracija za kampanju ovogodišnjeg Festa).

Početkom 70-ih započinje vezu sa Draganom Nikolićem i oni postaju najpopularniji par u Jugoslaviji zahvaljujući šou programu Obraz uz obraz koji su zajedno vodili.

Ipak, više uspeha u filmovima je imala sa svojim filmskim partnerom Ljubišom Samardžićem, a njihovi najpopularniji filmovi su Ljubavni Život Budimira Trajkovića i Rad na određeno vreme (sa više nastavaka).

Milena Dravić je u tom periodu nizala uloge koje su joj donosile pohvale kritike i simpatije publike - učiteljica u seriji za decu Priče iz Nepričave, uloga u filmu Poseban tretman za koju je dobila nagradu u Kanu.

Tokom 90-ih uglavnom smo mogli da je vidimo na televiziji, u serijama Metla bez drške i Policajac sa Petlovog brda, a veliki povratak na filmsku scenu označila je uloga u Zoni Zamfirovoj gde je ponovo igrala sa svojim suprugom.

Poslednjih godina tek se ponekad pojavi na platnu ili malim ekranima - u filmovima Agi i Ema i Ljubav i drugi zločini, kao i u serijama Pozorište u kući i Sinđelići.

Paralelno je gradila reputaciju kao vrsna pozorišna glumica. Nekoliko puta je dobila nagradu Churan na festivalu komedije u Jagodini, a takođe je nagrade za životno delo - Zlatni ćuran i Žanka Stokić, kao i statuetu Joakim Vujić.

Tokom 43. Festa biće prikazana i retrospektiva jednog od najvažnijih reditelja današnjice Sokurova, takođe u novoj zgradi Kinoteke.

Zlatni lav u Veneciji 2011. bio je kruna stvaralaštva ovog istaknutog reditelja. Njegov put do priznanja bio je dug i naporan, često osporavan od strane filmske kritike i vlasti, ali uprkos pretnjama, zabranama i nerazumevanju, Sokurov je ostao dosledan sebi i svojoj viziji.

U preko 30 godina dugoj karijeri bavio se velikim temama - istorijom, strukturama moći i ljudskom dušom na njemu svojstven način. Dokumentovao je živote istorijskih ličnosti Hitlera i Lenjina, Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča i Tarkovskog.

Adaptirao je književna dela Čehova, Dostojevskog i Šoa, ali se bavio i slučajevima običnih ljudi, apstraktnim emocijama i međuljudskim odnosima. Njegovi filmovi su jedinstveno estetsko iskustvo, često bez jasnog narativa, filmska poezija potpuno jasna samo njemu, a drugima ostavljena na tumačenje.

Iako je odavno privukao pažnju kritičara i ljubitelja autorskog filma, pravi proboj na svetsko tržište je doživeo tek 1997. sa filmom "Mati i sin" koji je premijerno prikazan u Berlinu.

To je bio prvi u nizu svojevrsne trilogije o međuljudskim odnosima i emocijama. "Otac i sin" nastavlja ovu studiju, a najavljeni "Dva brata i sestra" trebalo bi da je završi.

Bavio se i ratom u tri filma u kojima se trudio da prikaže svakodnevni život i unutrašnji svet vojnika, bez glorifikovanja rata i vojnih poduhvata.

Izvor: Tanjug