TV Most

U selu ima sedam domaćinstava. Svaka porodica ima po četvoro-petoro dece. Da nema naših, školu u Boscu bi mogli sutra da zatvore, kažu meštani. 

“Ja sam ovde 25 godina. Kako je tada bilo, tako je i sada. Ni ne očekujem da se nešto promeni. Mi smo, izgleda, zaboravljeni i od Srbije i od Kosova. Samo se uzmuvaju pred izbore, tada nas obilaze i obećavaju brda i doline”, kaže Svetlana Krstić. 

Živojin Tošić je rođen ovde. Puni 84-tu. Nekada je njegova porodica imala dvadesetoro članova. Svi su otišli. Ostali su samo on i supruga Stana. Gaze blato čitavog veka.

“Od rođenja sam ovde. Ništa se nije promenilo. I ovo što smo nasuli put uradili smo sami. Svojim parama, svojim znojem… Niko ne pita za nas”, priča Živojin.  

U Gornjem Močaru od turskih vremena, ali ni u Titovo doba, kasnije ni za Miloševića, ni jedan metar modernog puta nije napravljen. Kaljavim putem za samo tri godine otišlo je pola sela. 

Deci i omladini je ipak najteže. Dvadesettrogodišnji Miloš Arsić pamti blato od polaska u školu.

“Od sedme godine gazim blato. Istim putem sam išao i u osnovnu i u srednju školu. Sada bih da izađem ćešće, da se družim s vršnjacima. Voleo bih da se ovo promeni”, žali se Miloš.

Dragan Tasić ima četvoro dece. Troje vozi u školu. Pre dve godine kosovska opština uradila je projekat za put, ali puta nema. Zato, preko Pulsa pomoć traže od Ministarstva za zajednice i povratak.

“Gospodina Dalibora Jevtića bi zamolili ako bi mogao da nam pomogne, da se put naspe, da se popravi. Ne tražimo mi asfalt. Pre dve godine kamenička opština je uradila i projekat sanacije, ali samo su prošli grejderom, izravnali postojeću podlogu, a to nije dugo trajalo. Projekat nije ispoštovan”, kaže Tasić. 

I istog dana, posle naše posete, Gornje Močare piše zahtev Ministarstvu za zajednice i povratak. Očekuju rešenje. Do tada će biti tako kako im je.