TV Most

Priče su date hronološkim redom, od nastanka počev od prve, „Dan u Rimu", iz 1920. godine, u kojoj je Andrić našao sopstveni i prepoznatljiv književni izraz, do poslednje, „Ranjenik u selu", iz 1971. godine.

Iako u istoriji naše književnosti Andrić slovi kao vrhunski romansijer, moglo bi se reči da jezgro njegovog književnog opusa, upravo priča. To svakako ne treba da čudi jer od 1920. do kraja života, za više od pola veka plodnog stvaralačkog rada, on je napisao više od stotinu priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče.

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Všsegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim".

U govoru pod nazivom „O priči i pričanju", koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić je sublimirao svoj pripovedački kredo:

"Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah,Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje ga je često život bacao, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo."