Пољопривреда захтева много рада, улагања и стрпљења, а резултат често зависи од временских услова и тржишта. Зоран Нојкић из Могиле се годинама бави производњом различитих врста поврћа, а тренутно је у његовим њивама актуелна берба купуса.
Ове године засадио је мање површине него раније, али од производње не одустаје, јер им је пољопривреда породична традиција.
Нојкић каже да производе различите врсте поврћа и да много дугују родној земљи, која својим квалитетом и плодношћу пружа добре услове за узгој.
„Производњом поврћа бавимо се деценијама. Бавили су се моји родитељи, онда ја, а сада деца настављају, јер је то наша традиција и од тога живимо. Ми смо произвођачи поврћа – производимо и кромпир, и купус, и паприку, и парадајз све, јер је наша земља погодна за те културе. Трудимо се да произведемо што више и што бољи квалитет, да бисмо могли да изађемо на тржиште. Што се тиче купуса, има много добрих сорти, али углавном гајимо ´потомак´ и ´браво´“, казао је Нојкић.
Истиче да је тренутно актуелан купус, али да су, за разлику од ранијих година, ове године засадили мање, јер је и потражња смањена.
„Ове године смо посејали негде око 50, 60 ари. Пре неколико година смо сејали мало више, али тржиште се сад мало смањило. Нема те потрошње као што је било раније, много више се раније трошило. Сада, не знам шта је у питању, највероватније ови маркети – они узимају то, ти њихови ланци, па онда мало спусте цену. Иначе, производња је доста скупа“, објашњава Нојкић.
Напомиње да сам процес производње купуса изискује доста времена и рада, и да коначан производ умногоме зависи и од адекватне припреме земљишта.
„Купујемо готово семе у пољопривредној апотеци. Направи се леја и посеје семе, па оно никне. То мора да стоји најмање месец и по дана. Онда тај расад избацујемо на њиву. За тај процес њива мора да се припреми добро. Већина људи више користи стајњак него ово вештачко ђубриво, јер је оно много скупо. Треба најмање седам до осам радника да бисмо посејали од 50 до 60 ари купуса, то ако може да се постигне. Онда иде заливање, па окопавање, фризирање, све док не дође до главице“, казао је Нојкић.
Истиче да је у посао око садње, али и касније око брања купуса, укључена цела породица.
„Цела породица је укључена у рад. Мораш да дођеш да га посечеш, да утовариш у приколицу, затим се носи кући, претовари у возило, па тек онда на пијацу. Тамо је конкуренција доста јака. Купцима се чини да је нешто скупо, а нама, који продајемо је јефтино. Нико не може да разуме какве трошкове имамо“, казао је Нојкић.
Напомиње да је сада сезона кисељења купуса, а да је управо купус сорте „потомак“, који има под засадом, најбољи за то.
„Сада је најбоља сорта „потомак’. Он има мало тањи лист и добар је за сарму и за кување. И ова друга сорта „Браво’ није толико лоша, него она тражи да се кисели можда 10 до 15 дана дуже“, казао је Нојкић.
Иако од продаје купуса очекују и зараду, са паприком су ове године на великом губитку, јер им је град, који је пао пре више од месец дана, уништио више од хектара засада под паприком.
„Град је пао пре месец и по дана. Претрпели смо велику штету око паприке – и паприке и купуса, али купус се некако мало и извукао, а паприка није могла уопште да се извуче. На једној паприци било је по 20 удараца и нисмо могли никако да је спасимо. Нисмо искористили од паприке баш ништа ове године. Један хектар сам имао под паприком и је губитак од можда 15.000–20.000 евра“, казао је Нојкић.
Напомиње и да се од рада у пољопривреди нико није обогатио, али да су одлучни у томе да не одустају од производње поврћа, без обзира на добит.
„Од пољопривреде се нико није обогатио. Ми пољопривредници, у десет година, ако потрефимо једну годину да смо мало нешто зарадили, добро је. Овако радимо да преживимо. Неке године мало нешто добијемо, неке године не добијемо, али морамо да радимо. Не одустајемо“, казао је Нојкић.
Извор: Косово Онлајн
