Хрватска политика према Црној Гори показује како се чланство у Европској унији може претворити у средство националистичког условљавања суседа, оценио је ванредни професор Факултета политичких наука Стефан Сурлић, указујући да је брисање временских одредница из закључака Европског савета озбиљно упозорење и Србији.
Сурлић је указао да је ЕУ одговорна да испуњавање заједничких стандарда заштити од накнадних националних захтева појединих чланица и да би Европска унија морала да билатералне спорове усмерава ка договореним судским, арбитражним и посредничким механизмима, уз јасне обавезе обе стране.
У ауторском тексту за Танјуг Сурлић пише:
Хрватска политика према Црној Гори показује како се чланство у Европској унији може претворити у средство националистичког условљавања суседа. У таквој политици патриотизам се мери способношћу да се од других изнуде уступци о прошлости, док европска будућност региона служи као средство притиска. Брисање временских одредница из закључака Европског савета зато је озбиљно упозорење и Србији.
После интервенције хрватског премијера, на самиту 15. и 16. октобра из ранијег нацрта уклоњени су циљ затварања свих црногорских преговарачких поглавља до краја 2026. и позив да се што пре доврши приступни уговор. Подршка напретку је остала, али без тих временских одредница.
Пленковић је јавно потврдио хрватску иницијативу и повезао је са потребом да Подгорица настави разговоре са Загребом. Чланство 2028. није било гарантовано, али је сада ослабљена и политичка подршка календару који би га омогућио.
Хрватска тражи обештећење бивших затвореника, расветљавање судбине несталих, процесуирање ратних злочина и решавање имовинских питања. У исти пакет улазе спомен-плоча у Морињу, назив базена у Котору, морска граница и школски брод „Јадран“. Тако се под заједничку европску оцену подводе питања веома различите природе, укључујући спорна национална тумачења и симболичке захтеве.
Права жртава и одговорност за злочине морају се поштовати. Управо зато је неприхватљиво да се њихов морални ауторитет користи за оправдавање читавог пакета билатералних услова. Када једна влада повратак брода или прихватање њеног става о граници повеже са европском будућношћу суседа, она добросуседство своди на попуштање политички слабије стране.
Положај чланице тада јој обезбеђује предност коју аргументи у самом спору не морају да оправдавају. Нарочито је проблематично када иста држава наступа као страна у спору и као арбитар о томе да ли је Црна Гора довољно напредовала. Правично решење тада зависи од односа моћи.
У томе се препознаје националистички циљ хрватске политике: да се власт код куће потврђује као чувар националног достојанства тиме што суседу отежава напредовање. Уступак добијен под претњом застоја постаје доказ одлучности. Патриотизам се претвара у стално проверавање да ли су други прихватили захтеве Загреба и његово тумачење прошлости. Таква политика одржава ратно наслеђе као трајни основ чак и за изградњу нових односа.
Последица је опасна и за само помирење. Ако се прошлост непрестано користи као основ за ново условљавање, њено разјашњавање постаје подређено дипломатском надметању. Сваки нерешени спор добија додатну вредност зато што може да заустави земљу са којом постоје спорови. Власт ХДЗ-а заправо политички профитира од улоге строгог националног чувара и тако добија подстицај да ту улогу продужава.
Доследност Загреба најбоље проверава његов сопствени документ. Хрватски сабор је 21. октобра 2011. усвојио декларацију у којој изричито пише да билатерална питања, укључујући гранична, не смеју кочити приступање кандидата ЕУ. Данашње повезивање морске границе са завршетком црногорских преговора показује колико је то обећање изгубило политичку снагу. Принцип који је Хрватској одговарао пред улазак у Унију данас уступа место користима од условљавања других.
Хрватска притом добро познаје последице комшијских блокада из сопственог приступања. Заједнички парламентарни одбор ЕУ и Хрватске је у фебруару 2009. изразио жаљење што су преговори фактички блокирани због билатералних питања и упозорио да такви спорови не треба да успоравају ни хрватско приступање ни приступање других земаља региона. Искуство које је могло да произведе трајну солидарност са кандидатима данас служи као подсећање на променљивост принципа после уласка у ЕУ.
Северна Македонија показује куда такав образац води. После Преспанског споразума са Грчком, њен европски пут остао је оптерећен захтевима повезаним са Бугарском. Уставне промене које укључују Бугаре ушле су у европске услове. Суседске чланице тако постају пресудне препреке у појединим фазама приступања, а испуњавање једног тешког услова оставља кандидата изложеним следећем.
Црногорски случај посебно је штетан јер се одвија у тренутку стварне шансе. Подгорица је 12. октобра стигла до 21 привремено затвореног поглавља од 33 отворена. Европски савет истовремено проширење назива геостратешким улагањем у мир и безбедност. Хрватска интервенција слаби прилику да се та декларативна опредељеност претвори у уверљив политички резултат. Национална рачуница једне чланице о прошлости добија предност над заједничким европским интересом за будућност.
Одлагање има цену која превазилази један самит. Избори могу променити владе, а нове кризе потиснути проширење. И после завршетка преговора предстоји ратификација приступног уговора. Време које се сада троши на хрватско наметање отворених питања може да однесе прилику коју касније неће бити лако обновити. Кандидат сноси последице, док чланица своју способност да успори процес представља као дипломатски успех.
Србија овај механизам већ познаје. Хрватско министарство спољних послова је у јулу 2016. потврдило да је Загреб извесно време блокирао отварање поглавља 23, тражећи гаранције о српској надлежности за суђења за ратне злочине, правима хрватске мањине и сарадњи са Хашким трибуналом. Тадашњи министар Миро Ковач отворено је условио даље напредовање Србије испуњавањем хрватских захтева. Данашња политика према Подгорици има јасан претходни образац.
Ако Загреб овако поступа према Црној Гори у њеној завршници преговора, Србија има све разлоге да очекује још захтевније условљавање. Свако отворено питање из ратног наслеђа може постати нови услов, а свако приближавање чланству прилика да се повећа притисак. Што кандидат више уложи у европски пут, скупље га кошта заустављање. Управо та зависност даје националистичкој политици условљавања њену снагу.
Док кључне одлуке зависе од једногласности, а приступни уговор од ратификације свих чланица, позитивна оцена Комисије не гарантује исход. Србија зато остаје изложена условима чији обим не може унапред да утврди. Владавина права, слобода медија и преузете обавезе остају њена одговорност. ЕУ је, међутим, одговорна да испуњавање заједничких стандарда заштити од накнадних националних захтева појединих чланица. Пример Црне Горе показује да је неопходно променити методологију приступања.
Одговорност сносе и остале чланице ЕУ које су прихватиле ублажени текст. Оне допуштају да најгласнији сусед одређује границе европских обећања, а затим од кандидата очекују поверење у предвидљивост процеса. У таквом поретку и најављени геополитички заокрет остаје зависан од тога колико ће једној влади одговарати да код куће покаже строгост према комшијама.
Европска унија би морала да билатералне спорове усмерава ка договореним судским, арбитражним и посредничким механизмима, уз јасне обавезе обе стране. Србија има интерес да Црна Гора постане чланица и покаже да је приступање достижно. Има и право да захтева перспективу која неће зависити од сталног потврђивања хрватског национализма преко њених леђа. Док се национална одлучност у Загребу буде мерила уступцима изнуђеним од Црне Горе о прошлости, европска будућност региона остаје политички неизвесна и трајно јача евроскептичне гласове.
Извор: Танјуг