„Спрема се крвави петак, субота, недеља“, гласи једна од најважнијих реченица на Косову. Деценијама су демонстрације, велики покрети, захтеви и животно-политички ломови најављивани овом реченицом. Она живи као део културе и смисла, она се догодила прекјуче у Приштини и њени страхови и значења дирнули су све и свакога. Нема Србина, Албанца, Рома, Горанца, странца који није себи поставио питање: „Шта ће бити сутра, хоће ли се заратити, хоће ли нам упадати по кућама, може ли ико ово да смири?“
У оваквим данима се све заледи, престаје сваки посао и школа и чека се да нагомилане силе зла одраде свој посао.
„Ову кућу је започео мој отац, а и ја с њим“, каже новинар Синиша Костић.
Прошао је поред спаљене црквице на срушеном и зараслом гробљу, ту су му баба и деда. Пролази кроз Матичане, приградско насеље Приштине, поред остатака зидова недовршеног дома.
Ту где је одрастао нема више нико његов, али зна пут и како да заобиђе колоне са заставама ослободилачке војске Косова.
„Одмакните се од прозора“, понавља реченицу својих професора који су своје ђаке, па и њега, као гимназијалца упозоравали да су у граду немири и демонстрације. Он данас пролази поред Гимназије „Приштина“ и иде на изрицање пресуде Хашиму Тачију, Јакупу Краснићију, Кадрију Весељију, и Реџепу Сељимију.
Маса на тргу између владе Косова, Позоришта, старе Робне куће „Грмија“ узвикује „УЋК, УЋК!“ На великом екрану новинарка Кљан Косова, насмејана као да је реч о преносу „Евровизије“, најављује, има госте у студију, еуфорија расте и све се сели у Хаг.
Тамо је Чарлс Смит, председавајући судија Специјализованих већа, која раде по законима Косова, почео да говори, док маса у Приштини помно прати сваку његову реч и кличе на помен имена лидера ОВК.
Основа оптужнице и његовог говора односи се на произвољно хапшење и лишење слободе 385 особа, сурово поступање према најмање 49, мучење најмање 303 и убиство 96 особа.
Све се то дешавало на Косову и на северу Албаније, а Смит је рекао да је суђење текло уз непрестано застрашивање сведока због чега су неки одустали, а неки су ипак имали храбрости да сведоче пред судом.
Његово обраћање пратили су детаљи о зверствима, чупању ноктију, избијању зуба, ломљењу ребара, умирању након тешког премлаћивања, чуло се да је у логорима било и двомесечних беба, као и дечака од 14 година.
Посебно и много пута помињане су особе које је ОВК прогласила сарадницима, шпијунима и помагачима Србије. У једном тренутку навео је и Роме и Србе.
Сви оптужени су деловали заједно у оквиру кажњивог циља, а одговорност је индивидуална и лична. „Све је било последица плана, а током сукоба они су га спроводили лично и у сарадњи са другима“, закључио је Смит.
У свему наведеном судски панел је закључио да је Хашим Тачи био кључна особа. Посматрача са стране, или неког ко довољно не познаје ситуацију на Косову, цео говор, пресуда и обраћање навело би на закључак да се на Косову догодио грађански рат међу Албанцима.
Обезличене жртве, сарадници, колаборационисти, издајници, шпијуни и центри за притварање кључне су речи из Хага. Срби су тек успут споменути.
Како је пренос обраћања председавајућег Чарлса Смита одмицао, тако се тишина на главном приштинском тргу повећавала. Склањамо се са стране.
Бојан Кошанин примећује како један намрштени човек загледа ко смо и сви се трудимо да изгледамо намрштеније од њега. Продавац семенки носи пуну белу кесу, иде около свестан да данас није имао ни посла, ни добар дан.
Судија Смит изговара реченицу „У име народа Косова“ и пресуде се ређају. По тачкама оптужнице за произвољно хапшење и лишавање слободе Тачи је добио 15 година затвора, за суровости четири године, за мучење 20 година и за убиство 23 године.
Свеукупно добио је казну од 25 година затвора, у њу је урачунато и време проведено у притвору. Маса на тргу се потпуно утишала. Јакуп Краснићи је прошао готово исто и добио 25 година. Један старији човек седи на постаменту споменика Скендербегу, држи главу у шакама и плаче.
Кадри Весељи је због затварања других осуђен на 10 година, за сурово поступање на три године, за мучење на 13 година, а за убиство на 16 година. Када се све сабере, добио је 18 година затвора. По истим тачкама, са мањим бројем година осуде кажњен је и Реџеп Сељими.
И пре него што је завршено читање пресуде Сељимију маса почиње да се разилази. Врте главама, носе заставе, а центар масе креће кроз главну приштинску улицу. Скандирају „УЋК!“ и узвикују име Хашима Тачија. Отишли су до просторија Еулекса где су насртали на капије и полицију која чува овај објекат.
Хук масе се још чује из правца хотела „Гранд”, новинарка Анђелка Ћуп љута је на свог Владу, камермана који је отишао на бину и одатле снимао масу.
Трг остаје пуст, пролази једна униформа са америчком заставом на рукаву. У круг између пластичних флаша хода потпуно униформисани човек са црном беретком на глави, а три госпође умотане у заставе седе на дрвеним палетама испред хотела „Унион“. Нема ниједне џамије на Косову на чијем минарету се не вијори застава тзв. ослободилачке војске Косова.
Српски новинари се враћају у свој гето, док неко добацује: „Данас смо за 50 посто повећали број Срба у Приштини“. Новинар Горан Аврамовић упола гласа говори: „Пусти поруку кад стигнеш, пустићу поруку кад стигнем“.
Основна питања данас су: где је стигла правда, где је 40.000 Срба из Приштине, где су Роми и Горанци, где су изгубљени градови, ко је збрисао стотине села, ко је трговао људским органима, где су нестале хиљаде људи, шта је са седамнаест убијених, отетих и несталих новинара – Срба, Албанаца и странаца?
Сигурно је да онај ко је донео пресуду „У име народа Косова“ из далеког Хага зна да је заобишао сва ова питања, да је прескочио зло и несрећу која се деценијама јавља у различитим облицима.
На маргинама светских сила и политика и суду је јасно да они који су створили мит и силу Ослободилачке војске Косова имају право да тој идеји и сили суде. У тој чињеници је за једне био предуслов развоја демократског друштва, а за друге стара теза да од америчких непријатеља горе пролазе само амерички пријатељи.
Развој друштва је под тешким знаком питања, јер и овако благо осуђени Тачи представља демократски модел у односу на Албина Куртија.
Све стране мисије прекјуче су у Приштини и на Косову провиривале из мишје рупе, склањале иза дебелих зидова све што може да се уништи. Тензија дана пресуде уништила је њихов ауторитет, а све је имало смисла јер су тамне силе успеле да замрзну живот, да ослободе страхове и да се спреме за коначни обрачун. До тада, живеће се до неке нове „крваве среде, четвртка“ после које ништа више неће бити исто.
Извор: Политика/Живојин Ракочевић
