Воденице су вековима биле симбол живота, рада и заједништва наших предака. Иако их је данас све мање, оне и даље чувају дух прошлих времена и богату традицију нашег народа. Воденица породице Влајковић из Грнчара једина је у овом крају која одолева времену. У њој се и данас окреће воденички точак и меље најситније брашно.
Срећко Влајковић из Грнчара један је од власника воденице која је више од једног века у власништву његове породице. Истиче да на овај начин наставља традицију својих предака.
„Ова воденица постоји више од 140 година и раније се звала Бранкова воденица, а сада је у власништву нас Влајковића. У њој су радили моји преци – чукундеда, прадеда, деда и отац. Овде се мељу све врсте житарица: јечам, кукуруз, пшеница и раж. Највише се меље бели кукуруз за пројино брашно, док се жути кукуруз меље нешто мање, јер се то углавном ради у електричним млиновима. Један обичан дан у воденици зависи од обима посла. Ако има много да се меље, радник устаје у четири или пет ујутру како би се што више самлело. Раније је било много више посла. Чекало се по два или три дана, а људи су доносили и по десет или више врећа кукуруза, најчешће запрежним колима. Најважније је да воденица има довољно воде“, каже Влајковић.
Истиче да је за несметан рад воденице неопходно стално одржавање, као и поправка и замена делова, док највећи проблем представља проналазак и транспорт воденичког камена.
„Имамо кош у који се сипа житарица, чекетало које удара у покретни камен, као и два камена – један покретни и један непокретни. Када покретни камен покрене чекетало, житарица почиње да пада. Ту је и рабош, од којег зависи да ли ће житарице падати брже или спорије, као и вретено на којем се налази точак са перајима. Вода удара у пераја и покреће точак. Воденица ради помоћу лежајева, што убрзава процес млевења. Највећи проблем нам је проналазак воденичког камена, јер су веома велики и тешко се допремају. Важно је да се оба камена редовно клепају и буду храпава како би се житарице што боље самлеле“, објашњава Влајковић.
Посао воденичара годинама обавља Ранко Максимовић, који каже да је за квалитетно брашно најважнија хладна вода.
„Овде не постоји радно време. Некада устајем у шест ујутру, а некада радим целу ноћ, у зависности од обима посла. Када је водостај низак, морам да радим ноћу, јер се брашно за људску употребу меље рано, док је вода хладна. Када сунце огреје и вода постане топлија, воденица не може да меље као што треба“, каже Максимовић.
Влајковић истиче да је некада готово свака породица у овом крају имала своју воденицу, док данас сви жито мељу управо у њиховој, јединој која је још увек у функцији у овој општини. Нада се да млевење жита на воденичком точку неће отићи у заборав.
„Надамо се да ћемо наставити да радимо, јер је ово једина воденица у нашој општини која је и даље у функцији. Потрудићемо се да сачувамо ову традицију и да воденица настави да ради. Многе друге су престале са радом због недостатка воде. Да није било кише, ни ми данас не бисмо могли да радимо“, закључује Влајковић.
Извор: Косово онлајн
