„Ову реку сам чуо прво у житију”, каже књижевник Жарко Миленковић. У кањону коришке реке, у буковим шумама осморо Срба прелази реку. Празник је Светог Петра Коришког. Кренули су да обележе његову славу и да буду на месту изузетне природне лепоте, чудесних фресака и историје која се налази на самој ивици нестајања.
Петоро Срба је јутрос долетело из Беча у Приштину и са Аеродрома „Адем Јашари” стигло у један сасвим други свет. Неки од њих су инжењери који су прошле године, заједно са својим колегама Немцима, Грцима, Курдима, Иранцима, дошли да виде како се може заштитити светиња настала у другој половини 13. века.
Пре годину дана локалне косовске власти из Призрена овде су довеле булдожере и због развоја туризма разориле амбијент, поткопале зидове и угрозиле целу структуру испоснице. Ову акцију пратила је прича да се ради о „илирској цркви која треба да буде доступна свима”.
Након оштре реакције Српске православне цркве и међународне заједнице радови су прекинути, грађевински материјал још стоји поред пута. Река је однела пут, до испоснице се не може квадовима и моторима.
Пројекат за санацију учињене штете раде странци и наши – статичари, геолози, инжењери – али је изгледа нешто сасвим друго – ове године – ове младе људе довело у коришку пустињу. Они су побегли на тренутак са бечких улица, а Свети Петар Коришки је побегао пре 750 година од буке и загушљивости ондашњег света.
Пролазимо новим путем који се обрушава јер су тешке грађевинске машине поткопале носеће стубове манастирске цркве, на њима се сваки пут уочавају нове пукотине.
„Добро је да растиње почиње да се шири и да зауставља ерозију, али ове стубове не може сачувати”, каже инжењер Александар Матић.
Кроз високу траву прилази се манастирској капији.
„Овде би могло бити змија, а Соња је обула златне испосничке балетанке”, каже Никола Осмокровић и смеје се.
Педагог из Осојана Соња Вуковић. У рукама држи славско кољиво и сви се плашимо да се не спотакне. Степеник по степеник, са рукама ослоњеним на литице Шар-планине улазимо у пећину Светог Петра. Слава може да почне, велика свећа из архангела је запаљена.
Игуманија Ирина је послала славски колач, Синиша Живић је спремио пуно тамјана и кадионицу.
„Све да запалите, знаш ти зашто, на данашњи дан 1999. године тешко је рањен у Приштини. Свети Петар Коришки је његов заштитник. Фреске на стенама удишу мирис тамјана. „Христос васкрсе из мртвих”, одјекује из пећине.
У њој је Свети Петар Коришки преживео муке и нашег времена. Раздвајање од родитеља, бригу о сестри и одбацивање света који није био његов.
Окрећемо колач, говоримо „Оче наш” и честитамо једни другима славу.
На зидовима свеж натпис УЧК (ослободилачка војска Косова).
Пијемо вино из флаше на којој је лик Светог Саве на месту где је испосник јео букови жир и горке траве.
Бечки гости су организатори Светосавског бала и шале се како бал увек донесе неко ново дете.
„И следећи бал донеће један нови живот”, саопштава први пут ову радосну вест Милан Видовић.
„Нека се зове Петар или Петра”, добацују присутни.
Суздржаном родитељу честитамо радосну вест. Живот у овим литицама између неба и земље је увек односио победу.
„Ко је на оној фресци и шта држи у руци”, пита Никола Прерад.
На зиду је фреска Светог архангела Михаила који је овде Светог Петра одбранио од змија и демона, спољних и унутрашњих.
Његов биограф Теодосије Хиландарац ову пећину је узео као централно место борбе добра и зла и написао једно од најоригиналнијих дела српске средњовековне књижевности.
Ту су прављени планови за подизање Светих архангела, ту је боравио цар Душан са својом породицом, ту је сахрањен светац у дну своје пећине и касније пренесен у Црну Ријеку код Новог Пазара, у другу пећину.
Хиљаде људи дошло је јуче да се поклони његовим моштима, стигао је и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, са епископом новобрдским Иларионом.
Зло је затирало оно што је човек градио, али није победило светињу, љубав и уметност.
Ако једна цивилизација пређе пут од фресака Богородице Љевишке до живописа у овој пећини и ако су оне исте лепоте, онда се она не може уништити.
Не могу булдожери, фалсификати и сила нађачати потребу ових људи да из срца Европе траже своју косовску Европу.
Пише за Политику новинар и књижевник Живојин Ракочевић
Извор: Политика
