Етномузиколог и композитор из Београда Димитрије Големовић изјавио је да је народна музика такозвана минималистичка музика што значи да се разлике огледају на неком микронивоу, тако да разлика има између делова на Косову.
Говорећи о карактеристикама народних песама са Косова Големовић наводи да је мало теже утврдити за сваку народну песму.
“Народна песма има свог аутора, будући да се у селу углавном зна ко је некада нешто испевао, али те информације нагриза зуб времена. Чак и када су у питању композитори уметничке музике, то је упитно. Да није било Менделсона, никада не би био пронађен Јохан Себастијан Бах. Још је и доктор Милоје Милојевић утврдио да постоје два слоја. Један је старији – сеоски. Други је новији – градски. Тај градски носи све особине оријенталне вароши, какви су у ствари били сви могући градови у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини и у њима је била оријентална музика. А што се тиче овог старијег слоја, старији слој на Косову и Метохији је у ствари везан за привређивање људи, а ти људи су били ратари. Кад је неко ратар, он зависи од природе па посвећује много тих песама и обреда природи. Ако пева са молбом да падне киша – то су додолске песме, ту су и крстоношке песме и тако даље. Тај најстарији слој није карактеристичан само за Косово и Метохију, него и за Врањско поморавље, и за Бујановац, Нишки крај и за Пиротски крај. Народ на читавом том терену сличан однос има према природи јер од ње зависи. Динарски, односно сточарски крајеви, немају те најстарије обредне песме. Што би у Херцеговини неко певао песму да падне киша, кад му је то свеједно, док ратарима од тога све зависи.
Кад се крене од Бадње вечери, Божића, много тога за Божић је посвећено берићети и очекивањима од следеће године. Када су долазили и честитали Божић, говорили су: ‘Срећно ти ново лето!’. То су, значи, све песме за берићет. Такве песме за берићет су и касније типичне и у другим празницима – за Лазареву суботу на пример. За Лазареву суботу су ишле Лазарице – девојчице које су свечано обучене у поворкама. Правиле су круг око села и певале: ‘За кућу богату са троја врата’. Певале су за младу, младожењу, за дете, за све оно што су људи очекивали да ће на неки начин да роди. Касније имамо и додоле које су се певале на пролеће када изостане киша. Говорили би: ‘Наша Дода да Бога моли да нам падне родна киша’. Касније иду крстоношке, које су певане на други дан Ускрса и оне су наставак додолских песама, али су оне христијанизоване, док су додолске паганске – оне вуку на најстарија времена, а ове су већ новијег порекла. Имате свештеника, имате поворку и бајрак са којим иду око села. Е сад шта је ту старо? Обилазе стара заветна дрва, иду од једног до другога и урезују, обнављају крст који је већ урезан у неко дрво и моле се том дрвету који у ствари јесте персонификација неког старог, прастарог божанства”, наводи за Kосово онлајн Големовић.
На питање да ли се и колико разликује народна музика у разним крајевима Косова, одговара да је народна музика такозвана минималистичка музика, што значи да се разлике огледају на неком микронивоу.
“Неко кад би слушао, рекао би па то је исто. Али народ зна кад је нешто исто или кад није. Тако да разлика има између делова на Косову и Метохији, али у сваком случају ту би се требало озбиљније позабавити. Јер претходници какав је био Стеван Мокрањац, какав је био касније Милоје Милојевић, Миодраг Васиљевић, професор Драгослав Девић – то су људи који су истраживали и углавном сакупљали. Мање су се бавили анализом тих сакупљених примера где могу да се виде разлике између крајева на Косову и Метохији”, каже он.
Према његовим речима Стеван Мокрањац је композитор старог кова, а истовремено и етномузиколог старог кова. Како наводи, то су углавном композитори који су трагали за инспирацијом за неке своје будуће композиције у народу.
“То је било у тренду који је ишао од половине 19. века па на овамо, значи тражити инспирацију у народу. Чак и велики Модес Мусорски, руски композитор, рекао је да народ ствара, а композитор аранжира. Тога се држао и Стеван Мокрањац, пре њега Корнелије Станковић. Стеван Мокрањац је закључио да му је за његове руковети – то су његове композиције где је комбиновао песме различитог тематског и музичког садржаја од којих је правио сплетове, важно да буде међу народом. Пожелео је да дође на терен да осети сам терен по себи. Мокрањац је 1893. године дошао и био драги гост нашем Браниславу Нушићу који је тих година био конзул у Приштини. Нушић је Мокрањцу био домаћин и доводио му је људе на лице места са пијаце. То су били људи из различитих крајева Косова који су знали песме, а Стеван Мокрањац је то нотирао. Жалосно је што Мокрањац тада није имао фонограф, претечу магнетофона који је већ пронађен и коришћен. Добијао је певаче који су долазили код Нушића где је Мокрањац одсео, он је записивао те песме и добијао је могућност да замоли певаче да их отпевају још једанпут. Велики број песама је ту записао, али је чињеница да он није ишао по селима. То није био тадашњи тренд. Њему село дође, па шта дође – дође. Мокрањац је у осмој руковети скупио песме са Косова и она је његова најлепша уз 14. руковет. Ту се види његова саживљеност са народном музиком коју је чуо на терену. То је велика ствар – када чујеш народног певача који пева. Мокрањац је оставио велики број записа са фантастичним коментарима. Песмама са Косова давао је тако луцидне коментаре”, наводи Големовић.
Он је рекао да има песама са Косова које славе Васкрс. “Југ и југоисток Србије имао је највећи број велигденских или ускршњих песама у односу на неке друге крајеве што показује колико је Ускрс важан у народу. Имате неких крајева Србије где немате ускршњих песама. Имате велигденске песме у Македонији, на Косову и Метохији, нешто мало и у Бујановцу, али у Србији њих нема већ се за Ускрс пева ускршњи тропар. Ту се види утицај цркве. Он се пева и на Косову и Метохији, али велигденске у себи чувају крактеристике свих осталих обредно обичајних песама”.
Говорећи о тренутној ситуацији, када је реч о народној музици на Косову, новим извођачима, композиторима младим надама, истиче Ђорђа Лакушића који је кореограф и са којим је, како каже, имао одличну сарадњу.
“Пре 11 година смо направили концерт на Бемусу са његовим КУД “Копаоник” у Етнографском музеју где је он изводио кореографије из различитих делова Косова и Метохије. Њега бих издвојио као кореографа који гаји народну музику у оквиру својих кореографија. Ту је и Славица Реџић која је одлична певачица и негује народне песме. Будући да је Косово због своје судбине популарно, ту има свега, па и новокомпонованих песама које се мени не допадају. Продукција је увек већа од онога што остане да живи. Суд народа је непогрешив”, рекао је Големовић.
Извор: Косово онлајн
