Председник Удружења новинара Србије (УНС) Живојин Ракочевић сматра да је 17. март 2004. био један од датума у којима је било важно да се у коначном обрачуну заврши са Србима – са њиховом културом, духовношћу, државом и свим њиховим посебностима, а да су поједини албански медији тада били само окидач који и данас, 22 године касније, чека да изврши мрачне жеље система који својим грађанима није донео готово никакво добро.
Упркос постојању потврђених чињеница и међународне документације о 17. марту 2004. године, после више од две деценије у албанској јавности на Косову шире се нетачне тврдње о разлозима који су покренули талас насиља над невећинским заједницама на Косову. Ракочевић сматра да је за катастрофу која је уследила одговорно недемократско и тоталитарно окружење, подсећајући да је окидач била лажна вест о утапању албанских дечака у реци Ибар, а да су за то криви Срби.
„Тог тренутка та каписла је изазвала експлозију једног друштва које није могло да прихвати друге и другачије. И тај медијски тоталитаризам који је тог тренутка био окренут ка Србима био је класично навођење на мете по градовима, по селима, по црквама, по оним микрозаједницама и гетима који су претрајали од 1999. до 2004. Дакле, ви имате медије који су тог дана снимали, пуштали снимке неких костију и говорили да су Срби побили Албанце 1999. и да су држали те кости. После тога више није било ни једног јединог тренутка у којем би та српска средина могла да преживи, дакле, није јој остављен ни минимум могућности да преживи“, навео је Ракочевић за Косово онлајн.
Он подсећа да су медији тада „водили хајку“.
„Има Оебс забележено: из Ђаковице се јавља дописник јавног сервиса РТК и каже: ‘ситуација у граду је мирна’, док српска црква гори. То је једна апсолутна равнодушност. Ту нема друге стране. Ту је друга страна осуђена на нестанак“, истиче Ракочевић.
Наводи да је 17. март био један од датума у којима је било важно да се у коначном обрачуну заврши са Србима.
„Када једна заједница, једна група, један систем, једно друштво одлучи да направи коначни обрачун са неким, онда истина апсолутно није важна. Ту више нема никаквих унутрашњих механизама који вас, у односу на друге и другачије и на истину, спречавају да ширите мржњу и да обнављате могућност сукоба. Јер овде није ствар у томе да ви ширите лажне вести зато што је то нека инерција или зато што то одговара општем мишљењу, овде је ствар у томе да се читав један систем труди да настави психологију коначног обрачуна“, навео је Ракочевић.
Последице таквог наратива су катастрофалне, истиче он, зато што нема никаквог помака међу онима који су проширили лажну вест и извршиоцима, а ни казни.
„Извршиоце је требало казнити и нека рука правде је требала да дође до њих, а то је апсолутно минорно и занемарљиво. С друге стране, медији који су означени као окидач – а то је на првом месту јавни сервис Радио-телевизије Косова и најлибералнији лист косовских Албанаца ‘Коха диторе’ – представљају парадокс у коме нису проблем биле корачнице и позиви на јуриш медија који заступају ратне циљеве, већ је проблем био то што је већина поверовала. Био је потребан јавни сервис да таква лажна вест о убиству деце оде у јавност, као и ‘Коха диторе’, као либерална новина, која је објавила текст ‘Опрез, Срби колонизују Косово’“, казао је Ракочевић.
Истиче да је текст потписао човек по имену Петар Рогел, за ког се никада није сазнали ко је, а који је тврдио да су Срби из београдског режима који насељавају Косово легитимна мета.
„У том тренутку се осећало да може доћи до повратка, и зато је један од циљева остварен – повратак Срба после 17. марта у градове на Косову и Метохији. 236.000 протераних је заборављено, а после тога је све била фарса, ништа није могло да се догоди“, наводи Ракочевић.
Напомиње да када једна заједница одлучи да некога „истреби“ на такав начин, истина више није битна и да се само тражи оправдање за коначни обрачун „са другима, другачијима и онима које сте означили као вековне непријатеље“.
„Како је то могуће? Шта је урадила међународна заједница? Зар је протек од ових 27 година само време у којем чекамо да се обрачунавамо једни са другима? Како је могуће да смо у историји и на овим просторима имали много несрећнијих и крвавијих сукоба, али замислите Европу у којој 27 година после рата, и међу најљућим и најкрвавијим противницима, нека заједница на одређеној територији пати на начин на који Срби данас пате и живе у овом систему – то је потпуно незамисливо. Што значи да иза свега стоји несигурност и потреба да се та несигурност на неки начин манифестује кроз сукоб. Већина, и либералних и јавних и било којих других личности, нема снагу да каже: ‘Чекајте, оставите ту цркву у Приштини’, ‘У чему је проблем да постоји неки храм’, ‘У чему је проблем да постоји неко ко мисли другачије’“, истиче Ракочевић.
Напомиње да су наративи и идеје 17. марта уграђени у психологију и методологију коначног обрачуна, а да је кључно питање како их преживети.
„Можемо их преживети ако у својим заједницама развијемо плурализам, нормалност и примере да никада не смемо размишљати на тоталитаран и искључив начин, нити у психологији коначног обрачуна, када су у питању други и другачији. Нажалост, ми смо мета таквог размишљања, а медији су окидач који чека да изврши мрачне жеље система који није пронашао свој смисао и није својим грађанима донео готово никакво добро“, закључио је Ракочевић.
Извор: Косово онлајн